28.04.2015.
Београд који памти дечак у њему
Крај споменика Жртвама геноцида у Другом светском рату на Старом сајмишту и овог 22. априла малобројни преживели заточеници логора смрти, чланови породица пострадалих, представници министарстава и дипломатског кора, удружења за неговање традиција и суграђани положили су венце и поклонили се сенима невиних жртава једног, за читаву Европу, мрачног периода.
Сасвим случајно, понесен туробношћу незаборава, одајући симболично својим присуством почаст свим невиним жртвама фашистичког режима, поред споменика на Старом сајмишту стајао је Хајим Калдерон и на хебрејском, језику својих предака, причао сину о страхотама које је његова породица, као и цео народ пролазила током четири године окупације. О свом детињству, које је Трећи рајх претворио у страх и непрекидно бежање од непријатеља, причао је са сетом, захвалан, ипак, што је крај рата дочекао жив.- Мој отац је био угледни члан јеврејске заједнице, лекар стоматологије, који је уживао поштовање свих Београђана. Наш живот, као и животи многобројних Јевреја, Срба и Рома постали су пакао готово преко ноћи, започиње причу на српском, језику који ретко говори последњих 65 година, колико са својом породицом живи у Израелу. Иако је Други светски рат дочекао као седмогодишњак, и данас јасно памти страхоте кроз које је са својом породицом прошао тих паклених година. Припадност јудаизаму чинила је додатно мучним већ ионако тежак живот у ратом захваћеној земљи.
Први хук налета авијације Трећег рајха зачули су у свом стану у Јеврејском дому, али су већ четвртог дана бомбардовања, 10. априла, морали да беже. У првим данима окупације Хајимов отац, Јаков (Жак) био је ухапшен и спроведен у новоформирани логор Сајмиште - десети „становник“ фабрике смрти. Као и остали, постројени пред капијама Старог сајмишта, и Жак је био свестан да из њега неће изаћи жив.
-Ујак, који је био међу вишим функционерима у полицији, пришао је мом оцу, извукао га из реда и рекао „Жак, мораш сада да бежиш! Не знам ни где и ни како, само бежи,“ и тако је он први пут успео да избегне заробљавање у логору, присећао се, сада већ оседели старац, тренутка када је његов отац први пут погледао смрт у очи и успео да извуче живу главу. Хајимова срећа била је што је имао само седам година, па није био у обавези да на левој руци носи жуту траку са натписом „Јеврејин“. Свако ко ју је носио, био је лака мета немачким војницима и официрима, који нису сносили никакву одговорност уколико убију „Жидова“.
- Моја мајка Ела, сестра Регина и ја, планирали смо да побегнемо код мајчине сестре, али су нас Немци убрзо ухватили и спровели у логор Монопол у Скопљу. Срећа у несрећи је што су и оца, који је побегао одвојено од нас, поново ухватили и такође довели у тај логор. Од сигурне смрти спасила нас је епидемија тифуса, јер су Немци, у страху да се не заразе, донели одлуку да ослободе 30 лекара са њиховим породицама, рачунајући да ће они лечити оболеле слободне грађане. Они који су остали у логору, њих 17 хиљада, транспортовани су у логор Треблинку где су сви до једног скончали, наставља своју тужну причу Хајим, додајући да је више од 50 чланова његове породице страдало управо у том логору, а у свакој изговореној одјекује потресна бол због судбине која је задесила народ коме припада.
Калдеронови, решени да не прокоцкају нову шансу коју им је живот пружио, поново беже пред немачким војницима. Свој спас налазе код партизана, уз које ће и дочекати крај рата.
После ослобађања Србије Хајим се са сестром и родитељима вратио у Београд. Ипак, неколико година касније породица Калдерон спаковала је кофере и отишла у обећану земљу, Израел. Хајим је тек пре пет година скупио снаге да поново дође у Србију и обиђе сва она места која памти дечак у њему. Да се поклони свим невино страдалим жртвама холокауста сматра својом обавезом, али и чашћу.
Јер, не сме да се заборави.
Мирјана КРСТОВИЋ
