28.04.2015.
Beograd koji pamti dečak u njemu
Kraj spomenika Žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu na Starom sajmištu i ovog 22. aprila malobrojni preživeli zatočenici logora smrti, članovi porodica postradalih, predstavnici ministarstava i diplomatskog kora, udruženja za negovanje tradicija i sugrađani položili su vence i poklonili se senima nevinih žrtava jednog, za čitavu Evropu, mračnog perioda.
Sasvim slučajno, ponesen turobnošću nezaborava, odajući simbolično svojim prisustvom počast svim nevinim žrtvama fašističkog režima, pored spomenika na Starom sajmištu stajao je Hajim Kalderon i na hebrejskom, jeziku svojih predaka, pričao sinu o strahotama koje je njegova porodica, kao i ceo narod prolazila tokom četiri godine okupacije. O svom detinjstvu, koje je Treći rajh pretvorio u strah i neprekidno bežanje od neprijatelja, pričao je sa setom, zahvalan, ipak, što je kraj rata dočekao živ.- Moj otac je bio ugledni član jevrejske zajednice, lekar stomatologije, koji je uživao poštovanje svih Beograđana. Naš život, kao i životi mnogobrojnih Jevreja, Srba i Roma postali su pakao gotovo preko noći, započinje priču na srpskom, jeziku koji retko govori poslednjih 65 godina, koliko sa svojom porodicom živi u Izraelu. Iako je Drugi svetski rat dočekao kao sedmogodišnjak, i danas jasno pamti strahote kroz koje je sa svojom porodicom prošao tih paklenih godina. Pripadnost judaizamu činila je dodatno mučnim već ionako težak život u ratom zahvaćenoj zemlji.
Prvi huk naleta avijacije Trećeg rajha začuli su u svom stanu u Jevrejskom domu, ali su već četvrtog dana bombardovanja, 10. aprila, morali da beže. U prvim danima okupacije Hajimov otac, Jakov (Žak) bio je uhapšen i sproveden u novoformirani logor Sajmište - deseti „stanovnik“ fabrike smrti. Kao i ostali, postrojeni pred kapijama Starog sajmišta, i Žak je bio svestan da iz njega neće izaći živ.
-Ujak, koji je bio među višim funkcionerima u policiji, prišao je mom ocu, izvukao ga iz reda i rekao „Žak, moraš sada da bežiš! Ne znam ni gde i ni kako, samo beži,“ i tako je on prvi put uspeo da izbegne zarobljavanje u logoru, prisećao se, sada već osedeli starac, trenutka kada je njegov otac prvi put pogledao smrt u oči i uspeo da izvuče živu glavu. Hajimova sreća bila je što je imao samo sedam godina, pa nije bio u obavezi da na levoj ruci nosi žutu traku sa natpisom „Jevrejin“. Svako ko ju je nosio, bio je laka meta nemačkim vojnicima i oficirima, koji nisu snosili nikakvu odgovornost ukoliko ubiju „Židova“.
- Moja majka Ela, sestra Regina i ja, planirali smo da pobegnemo kod majčine sestre, ali su nas Nemci ubrzo uhvatili i sproveli u logor Monopol u Skoplju. Sreća u nesreći je što su i oca, koji je pobegao odvojeno od nas, ponovo uhvatili i takođe doveli u taj logor. Od sigurne smrti spasila nas je epidemija tifusa, jer su Nemci, u strahu da se ne zaraze, doneli odluku da oslobode 30 lekara sa njihovim porodicama, računajući da će oni lečiti obolele slobodne građane. Oni koji su ostali u logoru, njih 17 hiljada, transportovani su u logor Treblinku gde su svi do jednog skončali, nastavlja svoju tužnu priču Hajim, dodajući da je više od 50 članova njegove porodice stradalo upravo u tom logoru, a u svakoj izgovorenoj odjekuje potresna bol zbog sudbine koja je zadesila narod kome pripada.
Kalderonovi, rešeni da ne prokockaju novu šansu koju im je život pružio, ponovo beže pred nemačkim vojnicima. Svoj spas nalaze kod partizana, uz koje će i dočekati kraj rata.
Posle oslobađanja Srbije Hajim se sa sestrom i roditeljima vratio u Beograd. Ipak, nekoliko godina kasnije porodica Kalderon spakovala je kofere i otišla u obećanu zemlju, Izrael. Hajim je tek pre pet godina skupio snage da ponovo dođe u Srbiju i obiđe sva ona mesta koja pamti dečak u njemu. Da se pokloni svim nevino stradalim žrtvama holokausta smatra svojom obavezom, ali i čašću.
Jer, ne sme da se zaboravi.
Mirjana KRSTOVIĆ
