Војнички поздрав - гест поштовања и поверења
Једна од првих асоцијација на војску и војнички живот је салутирање, односно поздрављање, а војник са испруженом руком принесеном челу био је инспирација за многа уметничка дела кроз историју, али и у модерној и примењеној уметности. Иако је прописана радња, војнички поздрав није само размена уважавања, већ је то привилеговани гест поштовања и поверења међу војницима, али и гест међусобног уважавања посвећености, способности и професионализма.
Поједини историчари верују да је поздрав руком почео да се користи у касном римском добу када су атентати били чести. Грађанин који је желео да се обрати јавном функционеру морао да је да му приђе са подигнутом десном руком, како би показао да се не носи оружје. Из тог доба и потиче назив „салутирање“, јер су Римљани, уз поздрав подигнутом десном рукому лакту и отвореним дланом изговарали и поздрав "салуте". Приношење десне руке челу, као део поздрава, према неким тумачењима настало је од витешког обичаја да се у пролазу открива визир на шлему како би се витезови погледали у очи и показали да су добронамерни. Из истог разлога се длан руке којом се подиже визир окретао споља да се покаже да се у њему не држи никакво оружје. Оваква пракса поздрављања ратног друга постепено постаје начин да се покаже поштовање, а понекад је подразумевала и подизање шешира. Средином 19. века, покрет је модификован додиривањем капе, након чега је установљен поздрав руком који се користи и данас. У војсци, увођењем тророгог шешира као део униформе, такав начин поздрављања се усталио као израз поштовања официра, заставе и државе. Војнички поздрав веома је често погрешно схваћен изван војних кругова. Неки сматрају да је то гест сервилности, јер млађи по чину или рангу поздрављају старије, међутим, поздрав је израз међусобног признавања припадника професије, оних који су изабрали да живот посвете одбрани своје земље. Чињеница да нижи по чину први поздрављају може се сматрати као одраз бонтона, а отпоздрав је уважавање указаног поштовања. Начин на који се поздравља, сведочи много о самом војнику. Поносан, одсечан поздрав сведочи о томе да је војник поносан што је припадник одређене јединице, а такође је и одраз сигурности у своје војничке способности. Са друге стране, траљаво поздрављање може да се протумачи као манифестација постиђености због припадности том саставу или ниског самопоуздања, или у најмању руку да поздрав, као радња, није добро савладан. Како истичу тумачи говора тела и невербалне комуникације, испружена рука указује на лојалност, чело је симбол воље, а савијен палац је гест потчињавања свог „ја“.
Биљана МИЉИЋ
