06.06.2014.
Прва класа ученика Војне гимназије обележила 40 година од матуре
Последњег дана маја, након тачно четрдесет година, ходнике, учионице и сале Војне гимназије у Београду, испунио је жамор оних који су је давне 1974. године напустили спремни за нове животне изазове и победе. Пријатељски осмеси и загрљаји старих класића прве генерације ученика који су попунили клупе те средњошколске образовне установе, пробудили су већ заборављене успомене на нека друга, како кажу, боља времена, али и на увек исте ђачке муке и проблеме. Великим разредним часом, којим су обележене четири деценије од матуре првих војних гимназијалаца, руководио је генерал у пензији Петар Ћорнаков, један од тројице најбољих ђака у класи.
Уместо звона за почетак часа, минутом ћутања одата је пошта свима који су заувек напустили своје некадашње другаре, као и онима чија је вера у креирање официра интелектуалца била животна мисија. Пре свега, то су, према речима Ћорнакова, најзаслужнији за оснивање и трајање Војне гимназије, генерал Виктор Бубањ, некадашњи начелник Генералштаба ЈНА и први директор Војне гимназије Душан Вујић.
- Привикавање на живот у интернату, прихватање правила и захтева у школи, размишљање о будућности, све то добијало је смисао после сусрета и разговора са ова два великана. Војна гимназија, у то време, била је полазна тачка за отварање хоризоната, гледање у будућност, приказивање велике визије света. Учило се много и квалитетно, а сваки ученик могао је да искаже и развија своје способности.
Учили смо да размишљамо и будемо критични према стварности. Систем образовања Војне гимназије за циљ је имао да од сваког од нас створи будућег официра интелектуалца и подари нам основ за школовање на Војној Академији, као и могућност да градимо своју будућност – истакао је Ћорнаков обраћајући се класићима, али и бројним професорима, који су дошли да се увере да су своје прве ђаке извели на прави пут. Већина је животни пут пронашла на траси коју им је Војна гимназија поставила. Међу онима, који су позив потражили у цивилном сектору много је лекара, правника, економиста, инжењера, привредника, али свима су заједничке те четири године на адреси Петра Чајковског 2. Због тога им ни после четрдесет година није било тешко да превале хиљаде километара, помире непомирљиве границе узроковане ратовима деведесетих, само да би поново били заједно.
Пошто су обишли изложбу фотографија из школских дана, на којима су пронашли себе, најбољег пријатеља, оне који нису дошли, којих се радо сећају или оне које су давно заборавили, са разредним старешинама дружили су се војни гимназијалци на одељенском часу, а евоцирање успомена на стара времена настављено је посетом интернату, понеком партијом шаха, а затим и свечаном вечером.
