03.05.2011.
Интервју начелникa Генералштаба Војске Србије листу „Политика“
ПРАВИ ОФИЦИРИ НЕ БЕЖЕ ОД СУДА
Сарадњу с Хагом не видим као камен спотицања, већ као питање на коме ће се показати да Србија са Европом дели исте вредности
„Био сам недавно у Приштини, Призрену и Грачаници. Била је то за мене емотивна посета, посебно манастиру у Грачаници где је игуманија заплакала када је после 12 година видела српског војника”, открива у разговору за „Политику” генерал Милоје Милетић, начелник Генералштаба Војске Србије. Путовање првог човека ВС организовано је приликом редовног састанка с командантом Кфора Ерхардом Билером, одржаног у дискрецији када су у питању медији.Генерал Милетић нерадо говори о својим ратним искуствима, иако га сећања везују баш за Косово и Метохију. Током рата 1999. године био је командант 78. моторизоване бригаде. „Само једна ракета убила је седморицу мојих војника у Рељану”, кратко каже о једном од најтежих тренутака у животу.
Дванаест година касније генерал Милетић уверен је да свако ко је ратовао часно не треба ничега да се стиди, али да ратове деведесетих треба оставити историчарима и судовима – ако има елемената за нечију одговорност.
Ових дана навршава се 20 година од почетка рата у бившој СФРЈ, а ни данас се не зна прецизан број жртава. Да ли ВС има прецизну евиденцију погинулих у сукобима на Косову и Метохији 1998/99. године и у току НАТО бомбардовања?
У том периоду погинула су или нестала 664 припадника Војске. Подаци којима располажемо доступни су јавности и објављени на сајту Министарства одбране.
Једна од последица ратова деведесетих је сарадња с Хашким трибуналом, за Србију главни камен спотицања за добијање статуса кандидата за ЕУ. Као први човек Војске Србије шта бисте поручили ратном команданту Војске Републике Српске а данас хашком оптуженику Ратку Младићу?
Сарадњу с Хагом не видим као камен спотицања, већ као питање на коме ће се показати да Србија са Европом дели исте вредности. Војска Србије као институција не бави се вредновањем сарадње са судом у Хагу. Република Србија јасно је исказала своје опредељење да сви који су починили ратне злочине треба да одговарају и да не могу да се крију иза наводно општих друштвених интереса.
Сматрам да свако треба да преузме одговорност за своје поступке и одлуке које је доносио и, уколико је то потребно, изађе пред суд, у оваквим случајевима једино меродавно место за утврђивање одговорности. Тиме ће друштво и грађане Србије ослободити велике препреке на путу даљег развоја. Било какав бег од личне одговорности није у складу са етиком нашег позива и коси се с Кодексом части. Нашег официра красе војничке врлине, част и витештво. Тако је било у читавој нашој историји, тако је и данас.
Да ли сте задовољни сарадњом с Кфором, шта Вас брине у вези с безбедносном ситуацијом на Космету и у Копненој зони безбедности?
Војска Србије има веома добру сарадњу с Кфором, која се одвија у складу с Војно-техничким споразумом. То потврђује релативно мали број повреда административне линије и инцидената у Копненој зони безбедности. Проблеме који постоје у овим деловима Србије не треба да решава Војска, него политика.
Колико радних места, мислим пре свега на запошљавање професионалних војника, Војска Србије у овом тренутку може да понуди грађанима Србије?
Војска Србије је данас један од највећих послодаваца у Србији. Ми смо већ запослили више од 9.500 младића и девојака, који су сада професионални војници и подофицири. У току године, примићемо у наше редове хиљаду младих, што је знатан број, посебно када се имају у виду проблеми са запошљавањем који постоје у нашој земљи. Ми смо велики систем, људи долазе и одлазе, процењујем да ће и када процес професионализације буде потпуно завршен Војска због редовног одлива кадра месечно запошљавати око сто људи.
Шта ВС као послодавац може да понуди младима?
Пре свега, ВС пружа младим људима шансу да добију одговоран посао, сигуран лични доходак, социјалну и здравствену заштиту за своје породице и себе. Могу да се непрекидно усавршавају и да у складу са својим способностима и амбицијама напредују. Ми већ имамо подофицире који су каријеру почели као професионални војници. А,у складу с њиховим квалификацијама и потребама Војске ти млади људи могу да постану и официри. Просечна плата професионалног војника је око 28.500 динара. Професионални војници могу да раде у Војсци до четрдесете године, а за поједине специјалности постоји могућност продужења радног односа до педесете године. Али, они међу војницима који својим залагањем успеју да постану подофицири, могу да стекну право на пензију радећи у ВС. Неки од војника ће после четрдесете године моћи да наставе да раде у ВС као војни службеници и намештеници. Рачунам да ће око 60 одсто професионалних војника остати у ВС до краја свог радног века.
Да ли сте задовољни првим искуствима с добровољним служењем војног рока, осим оних који добровољно служе да би конкурисали за посао у ВС – има ли младих који једноставно желе да одслуже војни рок и врате се цивилном животу?
Да, прва искуства о добровољном служењу војног рока потврђују наше процене, како у погледу одзива грађана заинтересованих за овакав вид служења војног рока, тако и у погледу обуке војника. У току овог месеца Генералштаб је спровео анкету међу војницима на добровољном служењу војног рока. Та анкета је показала да је око 77 одсто војника заинтересовано да се запосли у Војсци Србије. То значи да се скоро сваки четврти војник одлучио за добровољно служење војног рока, знајући да ће се потом вратити цивилном животу.
Обавезни војни рок је укинут, али се резервисти позивају на вежбе – није ли то контрадикторно?
Нема контрадикције између спровођења Одлуке о обустави обавезе служења војног рока који је усвојила Народна скупштина и обуке резервног састава. Обустављено је, дакле, обавезно служење војног рока, али то не подразумева престанак обавеза резервног састава. На обуку се позивају људи који су одслужили војни рок и положили војничку заклетву. Нема масовног позивања резервиста, реч је о дан или два обуке, резервисти не постављају питање зашто су позвани.
Често се чује оцена да Србија није довољно активна у Програму партнерство за мир. Због чега?
У протеклих неколико година ВС интензивирала је сарадњу са оружаним снагама региона, Европе и света. Интерес за унапређивање те сарадње постоји, али она никада није била оваквог интензитета и квалитета. Иако смо изузетно активни у областима у којима смо препознали интерес за сарадњу, постоји простор за веће ангажовање у програму Партнерство за мир.
Да ли ће ове године ВС бити ангажована у међународним вежбама?
У току 2011. године планирамо учешће на 21 вежби међународног карактера. Са ваздухопловним снагама Румуније извели смо вежбу „Ер солушн”, учествовали смо у вежби „Викинг 2011” у Шведској, а у мају имамо заједничку вежбу са оружаним снагама Мађарске. Посебно су значајне вежбе „Маринс 2011” коју ћемо извести са армијама Бугарске и САД, „Рапид трајдент” у Украјини, бригадна штабна вежба коју реализујемо са Националном гардом Охаја и заједничко гађање јединица ПВО ВС и ОС Бугарске на полигону Шабла у Бугарској.
Које државе су највећи донатори ВС?
Највећи донатори су САД, Кина, Норвешка, Данска, Немачка, Италија… Ових дана очекујемо потврду значајне донације Турске за конверзију дела аеродрома „Морава” у Краљеву. Велики број земаља нас види као партнере, подржава и помаже процес наше реформе и модернизације. Не могу овде набрајати све земље донаторе, али желим да истакнем да смо веома захвални свим нашим пријатељима и партнерима из оружаних снага земаља са којима изводимо заједничке активности и који пружају подршку реформи Војске Србије.
Милан Галовић
Каменовани мировњаци у Обали Слоноваче
Да ли сте забринути за припаднике ВС ангажоване у мировним мисијама? Како су се снашли наши официри у Обали Слоноваче, где је недавно било оружаних сукоба?
Војска Србије не потцењује безбедносне ризике које са собом носи учешће у мултинационалним операцијама. Наши припадници који се упућују у ове операције обучени су и припремљени за овакве ситуације. У току постизборне кризе у Обали Слоноваче ми смо имали тројицу припадника у мултинационалној операцији УН у тој земљи. То су мајори Горан Ненадовић, Ивица Станковић и Дамњан Марковић. Са њима смо свакодневно одржавали везу преко Центра за мировне операције, телефонским путем и путем интернета. Нису били животно угрожени, мада су се нашли у инцидентним ситуацијама. У Сан Педру и Далоји каменована су возила УН у којима су били мајори Ненадовић и Станковић. У Јамасукру је дошло до уличних нереда, мајор Марковић срећом није био непосредно угрожен.
