01.03.2011.
Интервју са пуковником проф. др Маријаном Новаковићем, новим начелником ВМА, за магазин "Одбрана"
ЧОВЕК КОНТИНУИТЕТА
– Често кажем да смо ми клиничари зборавили да користимо, фигуративно
речено, руке, како нас не би сматрали конзервативним. А треба попричати са
пацијентом, добити пуно података из анамнезе и клиничког прегледа, па тек
онда употребити додатне дијагностичке могућности. Јер, дијагноза је систем
црне кутије – каже наш саговорник.
Пуковник проф. др Маријан Новаковић однедавно је нови начелник ВМА. Они који га добро знају рекли би да је вредан и посвећен послу, стручан у оном што ради, истраживачки дух, конкретан у наступу с дискретном дозом шарма, пажљив и брижан према пацијентима и у много чему светла и позитивна личност. Одан професији и породици.У његовом животу испреплетане су Војска и медицина. Завршио је Војну гимназију, био војни стипендиста на Медицинском факултету у Београду, потом завршио ШРО санитетске службе и од првих лекарских дана обрео се на ВМА. Ту је прошао обавезан лекарски стаж, специјализацију из пластичне и реконструктивне хирургије, а на Клиници за пластичну хирургију и опекотине ВМА остао је до данас. Њен начелник постао је 2007. године.
Обављао је најкомпликованије оперативне захвате из готово свих области пластичне, реконструктивне и естетске хирургије. Ратови на простору бивше СФРЈ и велики број повређених усмериће га микрохируршкој техници, а из те области ће и докторирати 1998. године. Редовни је професор ВМА на предмету пластична хирургија од 2009. године. Аутор је више од 200 стручних радова, написао је две књиге, а коаутор је једне, предавач је на више факултета у земљи... Одликован, похваљиван, први лауреат медаље Белог анђела.
■ Професоре др Новаковићу, функција начелника ВМА степеница је више у вашој каријери. Имате ли снаге, истрајности и храбрости да ту установу водите напред у наредним годинама?
– Мислим да онај ко упише медицину мора да има снаге, жеље, воље и храбрости за цео живот. Имао сам срећу да по завршеном медицинском факултету свој радни стаж започнем управо на ВМА и остао сам ту до данас. У овој установи постигао сам све стручне и научне успехе и они су мој неисцрпан извор енергије и храбрости. Учили су ме да будем истрајан у свему, а такав ћу остати и на овој руководећој улози. Заслуге има и хирургија јер ми је она такође изоштравала ум и давала храброст за све друго у животу. То желим и надам се да ће ми моји сарадници, тим стручњака из разних област, и помагати и уливати још већу снагу.
■ Ви сте хирург пластичар и Ваш фах јесте реконструктивна хирургија. Дакле, још један хирург на челу ВМА. Да ли је то случај или признање хируршкој школи ове установе, која је, нажалост, узлете имала током ратних деведесетих?
– Као хирург мислим да је то оправдано. Није случај. Ми смо савременици тих немилих дешавања на простору бивше СФРЈ и несрећног грађанског рата током кога је велики број повређених успешно збринут на ВМА. Хипократ је давно рекао да је једини прави учитељ хирургије рат и ми смо, нажалост, имали прилике да га доживимо и прођемо ту врсту едукације и стицања искуства. Према томе, хирургија ВМА је то заслужила. Она је водећа и слободно можемо рећи доминантна грана медицине која константно доживљава успон, а наша установа позната је и препознатљива по хируршкој школи и ван граница наше земље.
■ Хирургија почива на чврстој организацији и хируршкој умешности. Да ли су то и Ваши постулати за будући рад?
– Хирурзи су рационални, конкретни и прецизни. Уз све то у хирургији мора да постоји безмало дупло већа хијерархија него у војсци, јер ако не постоји ред од постављања дијагнозе до завршетка хируршког лечења, могу настати велики проблеми. Ја ћу се трудити, а надам се да ћу и моћи на овој новој функцији да применим управо ту рационалност, практичност и оштар ум.
■ Да ли је дупла хијерархија коју помињете нешто што ВМА одваја о осталих цивилних здравствених установа?
– Морам признати да смо ми вероватно у малој предности и мислим да је јако битно поштовање хијерархије у медицини. То је, уосталом, присутно свуда у свету. Поштовање хијерархије, коју подразумева војна организација, предуслов је успешног функционисања, раста и развоја оваквих мегасистема каква је ВМА.
■ Прошла година била је изузетно успешна за ВМА, по неким проценама најбоља у последњих десет година јер је ниво здравствених услуга повећан у просеку за 15 одсто. Многи кажу да је томе допринело лечење већег броја цивила са упутом Републичког завода за здравствено осигурање и ургентни дан за грађане Србије. Шта мислите о тим оценама?
– У сваком случају су тачне. Лекарима и свим запосленим на ВМА који су задужени за сегмент лечења, много је олакшала рад сарадња која постоји са Републичким заводом за здравствено осигурање, јер нам је омогућено да свакодневно лечимо практично велики број цивилних осигураника, уз одговарајуће упуте. Увођењем ургентне среде постали смо дежурна медицинска установа и за целу Републику. Опет нам се враћа широка патологија у свим доменима наших специјализација коју је ВМА имала када смо лечили пацијенте из целе некадашње Југославије, а едукација млађег кадра била знатно шира и боља. Надам се да ће та пракса доживети експанзију и да ће се сарадња са цивилним заводом даље унапређивати.
Нормално, не смемо заборавити да смо установа терцијерног нивоа тако да морамо правити селекцију, и на ВМА би требало да се лече, као и до сада, веома тешки и компликовани случајеви из целе Србије, нарочито из домена комплексних повреда, трансплантационе хирургије и свих сегмената појединих специјализација.
■ Као начелник Клинике за пластичну хирургију и опекотине видели сте како изгледа ургентан дан. Како сте успевали да збринете бројне пацијенте?
– У почетку смо сви били узбуђени и било је помало и треме. Међутим, од првог ургентног дана до сада све је ишло набоље. На клиници коју сам водио драстично је повећан број примљених пацијената, нарочито са опекотинским траумама и повредама шаке и већим дефектима меких ткива. Од некадашњих пет-шест хитних случајева, које је покривао један дежурни лекар, тих среда имали смо између 25 и 30 повређених. Њих је збрињавао дежурни хирург пластичар. Тачније, тог дана дежурала су двојица специјалиста, а повећан је и број дежурних анестезиолога, инструментара и свих из хируршког домена и осталих грана медицине. Уз то, морали смо добром организацијом да благовремено ослободимо одређен број места како би сви повређени и оболели који изискују хоспитализацију били примљени. То се мора планирати и с тим рачунати. А ту праксу ћемо наставити.
■ Анализа рада ВМА показала је да је на болничком лечењу у 2010. било више цивила од војних осигураника. Је ли то случај или постаје правило?
– Не, никако. Војни осигураници имају приоритет, поготово они са индикацијама за терцијерни ниво здравствене заштите. Ми смо првенствено војна здравствена установа, али не заборавите да је ВМА некад покривала целу Југославију када је било много више војних осигураника. Сада у новонасталим околностима нисмо желели да наше слободне капацитете ускратимо цивилном здравству. Уговор са поменутим заводом омогућио је практично да ВМА и формално постане оно што је одувек била, болница свих грађана Републике Србије у којој се приоритети дефинишу на основу медицинских индикација. Спремни смо и увек ћемо прихватити сарадњу коју договоре два министарства – одбране и здравља.
■ Дуго се провлачи проблем недостатка средњестручног медицинског кадра. Има ли изгледа да се то питање реши?
– То није само наш проблем већ постоји у свим клиничким центрима у Србији и надам се да ћемо га решити. Један конкурс је већ практично реализован, а на састанку у Министарству одбране обавештен сам да можемо релативно брзо планирати и други. Надам се да ћемо убудуће имати најмање по два конкурса годишње. Морамо радити убрзано јер свакој младој медицинској сестри и техничару треба неко време да уче од старијих колега како би се остварио континуитет у раду тог кадра, изузетно важног од пријема до завршетка лечења пацијента. То треба да буде сталан процес.
Едукација лекара такође је важна. Иако лекару пуно значи положен специјалистички испит, он није осамостаљен у свом раду и потребно је да још неко време буде уз ментора, тамо где се раде праве ствари, лече тешке болести. Опасно је ако се направи велики јаз између генерација. Морамо да успоставимо континуитет у едукацији нових специјалиста и у усавршавању, обавезно.
■ Да ли ћете увести праксу да лекаре осим у иностранство шаљете на усавршавање и у здравствене установе у земљи?
– Како да не. Чак и за време специјализације. Ми из гране хирургије којом се бавим имамо изванредну сарадњу са факултетима у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу. Није нам било тешко да се договоримо око корекција програма специјализација јер се сада и ми морамо уклопити у школски систем. Први човек нишке пластичне хирургије, колеге из Београда, Новог Сада, и ја, као председник Удружења хирурга пластичара Србије, сачинили смо предлог који треба да се усвоји на заједници медицинских факултета, како би наша специјализација била јединствена за све будуће специјалисте пластичне хирургије у Србији. Усагласили смо њено трајање и вештине које млади лекари у току специјализације морају да виде, одраде, асистирају. Они ће моћи да део те специјализације проведу у било ком од поменутих центара у земљи, уз одговарајућег ментора, којег одреде те установе. Практично, лекар ће бити циљано вођен од првог дана и кад положи специјалистички испит у Србији, после положеног квалификационог испита на европском борду хирурга пластичара моћи ће да ради равноправно. Залагаћу се да то буде модел који ће се примењивати у свим гранама медицине, у оквиру одличне сарадње коју је ВМА у претходном периоду остварила са свим клиничким центрима и са медицинским факултетима у земљи.
У иностранство ћемо слати поједине младе и амбициозне лекаре жељне знања. Циљ нам је да они та новостечена знања у смислу лечења и иновација могу да примене на ВМА.
■ Технолошка обнова је други приоритет ВМА. Шта је у плану да се набави у наредном периоду?
– У ВМА смо увек тежили томе да постоје софистициране дијагностичке процедуре које су подразумевале набавку најсавременијих апарата за што брже и боље дијагностиковање. То је континуирани процес који много значи лекарима клиничарима и истраживачима и који доприноси постизању што бољих резултата лечења, истраживања...
У последњем периоду, уз подршку Министарства одбране, доста тога је набављено. Осавременили смо се апаратима типа магнетна резонанца, скенери најразличитијих врста, ангиосалом. Интервентна радиологија је и у свету и код нас у замаху и многе ствари могу се обавити малтене у условима дневне болнице. Тако се знатно скраћује време лечења и уопште целокупног третмана тежих патолошких стања. Требало би да ускоро буду пуштени у рад барокомора и нови акцелератор, који ће поспешити рад Одељења за радиотерапију у третману малигних болести. Идеја је била, а сада је у фази остваривања, да у свакој клиници поред класичних болесничких кревета имамо и полуинтензивне са јачим степеном интензитета мониторинга пацијента.
Све те савремене дијагностичке апаратуре апсолутно не могу да значе пуно ако немамо и одговарајући лекарски и средњомедицински кадар. Према томе, опет се враћамо на исту причу да је веома битна перманентна едукација, јер улагање у кадар представља улагање у будућност војне медицине. Ми то чинимо образујући на нашем медицинском факултету кадете који ће као лекари и официри наставити тамо где ми будемо стали.
■ Поменимо и научноистраживачки рад. На ВМА се ради неколико мегапројеката и шездесетак потпројеката. Када се може очекивати да се добијени резултати примене у клиничкој пракси?
– То зависи од оног шта се истражује. Знам да се већ примењују резултати из онкологије, неких запаљенских процеса, нарочито из домена сепсе, која се јавља као последица великих траума. Ми имамо бројне пројекте, али нам, нажалост, економски моменат отежава њихово несметано одвијање. Међутим, одолевамо. Наша је предност што имамо све на једном месту, поред доминантног клиничког дела ВМА, ту су институти и Институт за научностраживачку делатност. Мислим да би требало да буду још ближи односи између лекара практичара и лекара истраживача како би се резултати НИР-а могли што пре применити у пракси.
■ Прошле године ВМА је посетило 16 делегација на највишем нивоу. Шта странци желе да виде?
– Најчешће их занима организација наше службе и војног здравства у склопу нашег министарства, потом трауматологија, јер знају, понављам нажалост, да смо имали богато искуство из ратне хирургије и уопште ратне медицине. Занимљив им је и посттрауматски стресни синдром из домена неуропсихијатрије.
АКЦЕНТИ:
■ Значај мировних мисија за санитет?
– Од изузетно великог значаја је преношење нашег искуства и активно учествовање у свим мисијама. Важна су и она знања која наши лекари стекну на терену, у неким специфичним условима. Такође, учешће у мировним мисијама доприноси јачању угледа Министарстава одбране и државе
Србије у целини.
■ Искуства из протеклих ратова?
– Покренућу иницијативу о новом уџбенику у склопу наших базичних студија како бисмо у изучавању предмета хирургија обавезно имали сегмент познавања ратне хирургије. Трудићемо се да наши студенти од првог дана буду школовани за праве војне лекаре.
■ Да ли је медицина љубав или бизнис?
– Одувек сам сматрао да је то љубав и имам утисак да већина мојих колега тако мисли. Медицину треба да студирају они који је воле и који су спремни себе да дају 24 сата, а не да после радног времена затворе врата.
