01.03.2011.
Intervju sa pukovnikom prof. dr Marijanom Novakovićem, novim načelnikom VMA, za magazin "Odbrana"
ČOVEK KONTINUITETA
– Često kažem da smo mi kliničari zboravili da koristimo, figurativno
rečeno, ruke, kako nas ne bi smatrali konzervativnim. A treba popričati sa
pacijentom, dobiti puno podataka iz anamneze i kliničkog pregleda, pa tek
onda upotrebiti dodatne dijagnostičke mogućnosti. Jer, dijagnoza je sistem
crne kutije – kaže naš sagovornik.
Pukovnik prof. dr Marijan Novaković odnedavno je novi načelnik VMA. Oni koji ga dobro znaju rekli bi da je vredan i posvećen poslu, stručan u onom što radi, istraživački duh, konkretan u nastupu s diskretnom dozom šarma, pažljiv i brižan prema pacijentima i u mnogo čemu svetla i pozitivna ličnost. Odan profesiji i porodici.U njegovom životu isprepletane su Vojska i medicina. Završio je Vojnu gimnaziju, bio vojni stipendista na Medicinskom fakultetu u Beogradu, potom završio ŠRO sanitetske službe i od prvih lekarskih dana obreo se na VMA. Tu je prošao obavezan lekarski staž, specijalizaciju iz plastične i rekonstruktivne hirurgije, a na Klinici za plastičnu hirurgiju i opekotine VMA ostao je do danas. Njen načelnik postao je 2007. godine.
Obavljao je najkomplikovanije operativne zahvate iz gotovo svih oblasti plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije. Ratovi na prostoru bivše SFRJ i veliki broj povređenih usmeriće ga mikrohirurškoj tehnici, a iz te oblasti će i doktorirati 1998. godine. Redovni je profesor VMA na predmetu plastična hirurgija od 2009. godine. Autor je više od 200 stručnih radova, napisao je dve knjige, a koautor je jedne, predavač je na više fakulteta u zemlji... Odlikovan, pohvaljivan, prvi laureat medalje Belog anđela.
■ Profesore dr Novakoviću, funkcija načelnika VMA stepenica je više u vašoj karijeri. Imate li snage, istrajnosti i hrabrosti da tu ustanovu vodite napred u narednim godinama?
– Mislim da onaj ko upiše medicinu mora da ima snage, želje, volje i hrabrosti za ceo život. Imao sam sreću da po završenom medicinskom fakultetu svoj radni staž započnem upravo na VMA i ostao sam tu do danas. U ovoj ustanovi postigao sam sve stručne i naučne uspehe i oni su moj neiscrpan izvor energije i hrabrosti. Učili su me da budem istrajan u svemu, a takav ću ostati i na ovoj rukovodećoj ulozi. Zasluge ima i hirurgija jer mi je ona takođe izoštravala um i davala hrabrost za sve drugo u životu. To želim i nadam se da će mi moji saradnici, tim stručnjaka iz raznih oblast, i pomagati i ulivati još veću snagu.
■ Vi ste hirurg plastičar i Vaš fah jeste rekonstruktivna hirurgija. Dakle, još jedan hirurg na čelu VMA. Da li je to slučaj ili priznanje hirurškoj školi ove ustanove, koja je, nažalost, uzlete imala tokom ratnih devedesetih?
– Kao hirurg mislim da je to opravdano. Nije slučaj. Mi smo savremenici tih nemilih dešavanja na prostoru bivše SFRJ i nesrećnog građanskog rata tokom koga je veliki broj povređenih uspešno zbrinut na VMA. Hipokrat je davno rekao da je jedini pravi učitelj hirurgije rat i mi smo, nažalost, imali prilike da ga doživimo i prođemo tu vrstu edukacije i sticanja iskustva. Prema tome, hirurgija VMA je to zaslužila. Ona je vodeća i slobodno možemo reći dominantna grana medicine koja konstantno doživljava uspon, a naša ustanova poznata je i prepoznatljiva po hirurškoj školi i van granica naše zemlje.
■ Hirurgija počiva na čvrstoj organizaciji i hirurškoj umešnosti. Da li su to i Vaši postulati za budući rad?
– Hirurzi su racionalni, konkretni i precizni. Uz sve to u hirurgiji mora da postoji bezmalo duplo veća hijerarhija nego u vojsci, jer ako ne postoji red od postavljanja dijagnoze do završetka hirurškog lečenja, mogu nastati veliki problemi. Ja ću se truditi, a nadam se da ću i moći na ovoj novoj funkciji da primenim upravo tu racionalnost, praktičnost i oštar um.
■ Da li je dupla hijerarhija koju pominjete nešto što VMA odvaja o ostalih civilnih zdravstvenih ustanova?
– Moram priznati da smo mi verovatno u maloj prednosti i mislim da je jako bitno poštovanje hijerarhije u medicini. To je, uostalom, prisutno svuda u svetu. Poštovanje hijerarhije, koju podrazumeva vojna organizacija, preduslov je uspešnog funkcionisanja, rasta i razvoja ovakvih megasistema kakva je VMA.
■ Prošla godina bila je izuzetno uspešna za VMA, po nekim procenama najbolja u poslednjih deset godina jer je nivo zdravstvenih usluga povećan u proseku za 15 odsto. Mnogi kažu da je tome doprinelo lečenje većeg broja civila sa uputom Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i urgentni dan za građane Srbije. Šta mislite o tim ocenama?
– U svakom slučaju su tačne. Lekarima i svim zaposlenim na VMA koji su zaduženi za segment lečenja, mnogo je olakšala rad saradnja koja postoji sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje, jer nam je omogućeno da svakodnevno lečimo praktično veliki broj civilnih osiguranika, uz odgovarajuće upute. Uvođenjem urgentne srede postali smo dežurna medicinska ustanova i za celu Republiku. Opet nam se vraća široka patologija u svim domenima naših specijalizacija koju je VMA imala kada smo lečili pacijente iz cele nekadašnje Jugoslavije, a edukacija mlađeg kadra bila znatno šira i bolja. Nadam se da će ta praksa doživeti ekspanziju i da će se saradnja sa civilnim zavodom dalje unapređivati.
Normalno, ne smemo zaboraviti da smo ustanova tercijernog nivoa tako da moramo praviti selekciju, i na VMA bi trebalo da se leče, kao i do sada, veoma teški i komplikovani slučajevi iz cele Srbije, naročito iz domena kompleksnih povreda, transplantacione hirurgije i svih segmenata pojedinih specijalizacija.
■ Kao načelnik Klinike za plastičnu hirurgiju i opekotine videli ste kako izgleda urgentan dan. Kako ste uspevali da zbrinete brojne pacijente?
– U početku smo svi bili uzbuđeni i bilo je pomalo i treme. Međutim, od prvog urgentnog dana do sada sve je išlo nabolje. Na klinici koju sam vodio drastično je povećan broj primljenih pacijenata, naročito sa opekotinskim traumama i povredama šake i većim defektima mekih tkiva. Od nekadašnjih pet-šest hitnih slučajeva, koje je pokrivao jedan dežurni lekar, tih sreda imali smo između 25 i 30 povređenih. Njih je zbrinjavao dežurni hirurg plastičar. Tačnije, tog dana dežurala su dvojica specijalista, a povećan je i broj dežurnih anesteziologa, instrumentara i svih iz hirurškog domena i ostalih grana medicine. Uz to, morali smo dobrom organizacijom da blagovremeno oslobodimo određen broj mesta kako bi svi povređeni i oboleli koji iziskuju hospitalizaciju bili primljeni. To se mora planirati i s tim računati. A tu praksu ćemo nastaviti.
■ Analiza rada VMA pokazala je da je na bolničkom lečenju u 2010. bilo više civila od vojnih osiguranika. Je li to slučaj ili postaje pravilo?
– Ne, nikako. Vojni osiguranici imaju prioritet, pogotovo oni sa indikacijama za tercijerni nivo zdravstvene zaštite. Mi smo prvenstveno vojna zdravstvena ustanova, ali ne zaboravite da je VMA nekad pokrivala celu Jugoslaviju kada je bilo mnogo više vojnih osiguranika. Sada u novonastalim okolnostima nismo želeli da naše slobodne kapacitete uskratimo civilnom zdravstvu. Ugovor sa pomenutim zavodom omogućio je praktično da VMA i formalno postane ono što je oduvek bila, bolnica svih građana Republike Srbije u kojoj se prioriteti definišu na osnovu medicinskih indikacija. Spremni smo i uvek ćemo prihvatiti saradnju koju dogovore dva ministarstva – odbrane i zdravlja.
■ Dugo se provlači problem nedostatka srednjestručnog medicinskog kadra. Ima li izgleda da se to pitanje reši?
– To nije samo naš problem već postoji u svim kliničkim centrima u Srbiji i nadam se da ćemo ga rešiti. Jedan konkurs je već praktično realizovan, a na sastanku u Ministarstvu odbrane obavešten sam da možemo relativno brzo planirati i drugi. Nadam se da ćemo ubuduće imati najmanje po dva konkursa godišnje. Moramo raditi ubrzano jer svakoj mladoj medicinskoj sestri i tehničaru treba neko vreme da uče od starijih kolega kako bi se ostvario kontinuitet u radu tog kadra, izuzetno važnog od prijema do završetka lečenja pacijenta. To treba da bude stalan proces.
Edukacija lekara takođe je važna. Iako lekaru puno znači položen specijalistički ispit, on nije osamostaljen u svom radu i potrebno je da još neko vreme bude uz mentora, tamo gde se rade prave stvari, leče teške bolesti. Opasno je ako se napravi veliki jaz između generacija. Moramo da uspostavimo kontinuitet u edukaciji novih specijalista i u usavršavanju, obavezno.
■ Da li ćete uvesti praksu da lekare osim u inostranstvo šaljete na usavršavanje i u zdravstvene ustanove u zemlji?
– Kako da ne. Čak i za vreme specijalizacije. Mi iz grane hirurgije kojom se bavim imamo izvanrednu saradnju sa fakultetima u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Nije nam bilo teško da se dogovorimo oko korekcija programa specijalizacija jer se sada i mi moramo uklopiti u školski sistem. Prvi čovek niške plastične hirurgije, kolege iz Beograda, Novog Sada, i ja, kao predsednik Udruženja hirurga plastičara Srbije, sačinili smo predlog koji treba da se usvoji na zajednici medicinskih fakulteta, kako bi naša specijalizacija bila jedinstvena za sve buduće specijaliste plastične hirurgije u Srbiji. Usaglasili smo njeno trajanje i veštine koje mladi lekari u toku specijalizacije moraju da vide, odrade, asistiraju. Oni će moći da deo te specijalizacije provedu u bilo kom od pomenutih centara u zemlji, uz odgovarajućeg mentora, kojeg odrede te ustanove. Praktično, lekar će biti ciljano vođen od prvog dana i kad položi specijalistički ispit u Srbiji, posle položenog kvalifikacionog ispita na evropskom bordu hirurga plastičara moći će da radi ravnopravno. Zalagaću se da to bude model koji će se primenjivati u svim granama medicine, u okviru odlične saradnje koju je VMA u prethodnom periodu ostvarila sa svim kliničkim centrima i sa medicinskim fakultetima u zemlji.
U inostranstvo ćemo slati pojedine mlade i ambiciozne lekare željne znanja. Cilj nam je da oni ta novostečena znanja u smislu lečenja i inovacija mogu da primene na VMA.
■ Tehnološka obnova je drugi prioritet VMA. Šta je u planu da se nabavi u narednom periodu?
– U VMA smo uvek težili tome da postoje sofisticirane dijagnostičke procedure koje su podrazumevale nabavku najsavremenijih aparata za što brže i bolje dijagnostikovanje. To je kontinuirani proces koji mnogo znači lekarima kliničarima i istraživačima i koji doprinosi postizanju što boljih rezultata lečenja, istraživanja...
U poslednjem periodu, uz podršku Ministarstva odbrane, dosta toga je nabavljeno. Osavremenili smo se aparatima tipa magnetna rezonanca, skeneri najrazličitijih vrsta, angiosalom. Interventna radiologija je i u svetu i kod nas u zamahu i mnoge stvari mogu se obaviti maltene u uslovima dnevne bolnice. Tako se znatno skraćuje vreme lečenja i uopšte celokupnog tretmana težih patoloških stanja. Trebalo bi da uskoro budu pušteni u rad barokomora i novi akcelerator, koji će pospešiti rad Odeljenja za radioterapiju u tretmanu malignih bolesti. Ideja je bila, a sada je u fazi ostvarivanja, da u svakoj klinici pored klasičnih bolesničkih kreveta imamo i poluintenzivne sa jačim stepenom intenziteta monitoringa pacijenta.
Sve te savremene dijagnostičke aparature apsolutno ne mogu da znače puno ako nemamo i odgovarajući lekarski i srednjomedicinski kadar. Prema tome, opet se vraćamo na istu priču da je veoma bitna permanentna edukacija, jer ulaganje u kadar predstavlja ulaganje u budućnost vojne medicine. Mi to činimo obrazujući na našem medicinskom fakultetu kadete koji će kao lekari i oficiri nastaviti tamo gde mi budemo stali.
■ Pomenimo i naučnoistraživački rad. Na VMA se radi nekoliko megaprojekata i šezdesetak potprojekata. Kada se može očekivati da se dobijeni rezultati primene u kliničkoj praksi?
– To zavisi od onog šta se istražuje. Znam da se već primenjuju rezultati iz onkologije, nekih zapaljenskih procesa, naročito iz domena sepse, koja se javlja kao posledica velikih trauma. Mi imamo brojne projekte, ali nam, nažalost, ekonomski momenat otežava njihovo nesmetano odvijanje. Međutim, odolevamo. Naša je prednost što imamo sve na jednom mestu, pored dominantnog kliničkog dela VMA, tu su instituti i Institut za naučnostraživačku delatnost. Mislim da bi trebalo da budu još bliži odnosi između lekara praktičara i lekara istraživača kako bi se rezultati NIR-a mogli što pre primeniti u praksi.
■ Prošle godine VMA je posetilo 16 delegacija na najvišem nivou. Šta stranci žele da vide?
– Najčešće ih zanima organizacija naše službe i vojnog zdravstva u sklopu našeg ministarstva, potom traumatologija, jer znaju, ponavljam nažalost, da smo imali bogato iskustvo iz ratne hirurgije i uopšte ratne medicine. Zanimljiv im je i posttraumatski stresni sindrom iz domena neuropsihijatrije.
AKCENTI:
■ Značaj mirovnih misija za sanitet?
– Od izuzetno velikog značaja je prenošenje našeg iskustva i aktivno učestvovanje u svim misijama. Važna su i ona znanja koja naši lekari steknu na terenu, u nekim specifičnim uslovima. Takođe, učešće u mirovnim misijama doprinosi jačanju ugleda Ministarstava odbrane i države
Srbije u celini.
■ Iskustva iz proteklih ratova?
– Pokrenuću inicijativu o novom udžbeniku u sklopu naših bazičnih studija kako bismo u izučavanju predmeta hirurgija obavezno imali segment poznavanja ratne hirurgije. Trudićemo se da naši studenti od prvog dana budu školovani za prave vojne lekare.
■ Da li je medicina ljubav ili biznis?
– Oduvek sam smatrao da je to ljubav i imam utisak da većina mojih kolega tako misli. Medicinu treba da studiraju oni koji je vole i koji su spremni sebe da daju 24 sata, a ne da posle radnog vremena zatvore vrata.
