03.04.2010.
Интервју министра одбране Драгана Шутановца за ,,Објектив"
ВОЈСКА ПО МЕРИ СРБИЈЕ
Господине министре, по улагању у одбрану Србија је на зачељу Европе. Колико економска ситуација у земљи одређује борбену спремност војске?У претходној години, али и у 2010., готово сва министарства одбране у Европи имала су умањена средства у буџету. Наш је остао на нивоу прошлогодишњег. Од 2,4 одсто БДП колико је предвиђено меморандумом Владе, ми смо добили 2,15 и то је већ озбиљан аларм за даље функционисање система одбране. Подсећам да је у 2006. и 2007.години буџет војске износио 2,5 одсто од бруто домаћег производа.
У години у којој желимо да завршимо професионализацију, поставља се питање да ли су та средства довољна за завршетак тог процеса. Крајњим напорима и функционалним трошењем средстава које добијамо, професионализација као приоритет у овој години биће завршена.
Међутим, овај буџет не омогућава куповину савремених бробених система и средстава неопходних за рад војске. За то је потребно више стотина милиона евра.
Извесно је да пара за куповину новог наоружања и борбених система нема, али да ли је новац из буџета довољан за ремонт постојећих средстава како би и даље били функционални?
Ми смо у великој мери ремонтовали средства која имамо. Ипак, постоји рок употребе тих средстава и она се не могу ремонтовати у бесконачност. Такође, технологије које су постојале када су та средства купована и данашња технологија нису компатибилне. Тим средствима истиче вредносни рок - више не вреде, иако могу да се употребљавају.
Поменули сте завршетак процеса професионализације војске. Народна стајаћа војска била је симбол ослобађања и демократизације српског друштва у последња два века. Зашто је концепт професионалне војске тако лако и једногласно прихваћен?У свету нових и савремених изазова, концепт система одбране драматично се мења. Реформа у готово свим војскама на свету своди се на професионализацију. Они који имају финансијске могућности и знања, приступају том процесу. Практично, професионални војник вреди колико два и више регрута, а велика стајаћа војска није адекватна за део задатака и мисија које наша војска има дефинисане Законом о војсци.
У мировне мисије, на пример, могу да иду само професионалци и то на добровољној бази.
Ипак професионализација не значи и затварање врата регрутима.
Војска ће наравно и даље остати отворена за грађанство - сви који буду желели моћи ће да прођу обуку, а да након тога добију и одређене сертификате.
Такође, законски смо отворили могућност формирања активне резерве по узору на велики број ѕападних земаља. То ће у пракси значити да ће део припадника Министарства одбране и Војске моћи да ради неке друге послове, а да по потреби буду распоређени у Војску Србије. Они ће бити на располагању 365 дана у години и спремни да испуњавају све три мисије које има Војска Србије.
Кажете да ће процес бити завршен током ове године. Да ли има довољно заинтересованих да буду професионални војници?
Верујем да ћемо у ово време следеће године моћи да кажемо да Србија има професионалну Војску. Сам процес попуне професионалним војницима, заправо никад неће бити завршен, јер ће увек бити један број њих који напуштају војску и других који ће долазити.
Шта ће држава понудити тим војнцима посебно по престанку службе јер ипак каријера професионалног војника има и одређно трајање?
Законом јесте дефинисано да до одређеног броја година ти људи могу да остану као професионални војници, односно војници по уговору. Они који се буду показали као најбољи, имаће могућност да заврше курсеве како би постали подофицири Војске Србије и на тај начин стекли права која имају активни подофицири.
Осим тога, разговорамо са неколико државних институција укључујући и министарство правде и полиције, да ти људи добију право пречег запошљавања у тим институцијама на местима судских или затворских чувара. По правилу, то су људи који су савладали комплетну обуку за наоружање и војну опрему и који ће бити у таквој снази да након престанка њихове професионалне војне службе, у цивилству могу да пруже још много тога.
Скупштина Србије усвојила је декларацију о неутралности, а у пракси као земља окружени смо у потпуности земљама чланицама НАТО или земљама у којима је та војна организација присутна. Каква је у тавкој ситуацији наша основна стратегија одбране?
Наша стратегија одбране ослања се на стабилност региона, на максимално коректне односе са свима у окружењу. Уколико бисмо земље у окружењу посматрали као непријатељске, тада би стратегија одбране дефинитивно морала да изгледа другачије, а издвајања из буџета за војску морала да буду знатно већа.
Изолована земља у 21. веку изускује огромна новчана средства да би могла самостално да се брани. Швајцарска као неутрална земља, која је делимично окружена НАТО има више од стотину борбених авиона који су им на располагању. У тој земљи се и данас служи војни рок.
Србија која иде у правцу модернизације и смањења војног буџета мораће да нађе начин за интеграције, пре свега да у оквиру програма „Партнерство за мир“ у коме нисмо заузели све позиције које нам стоје на располагању, искористимо све могућности.
Питање интеграције Србије у НАТО са разлогом је и емотивно питање. Ипак занима ме да ли је неко пре доношења скупштинске декларације о војној неутралности правио рачуницу колико ће коштати та неутралност и колико би нас коштало чланство у НАТО?Ове године око 200 интелектулаца покренуло је кампању и по ко зна који пут су рекли шта неће. Та кампања је изнедрила у медијима доста добрих анализа које се баве ситуацијом на један веома прагматичан начин. На жалост, данас у Србији постоји традиционално присутни песимизам који на сваку жељу за модернизацијом, за променама на боље реагује негативно. Сетимо се само да је више српских владара убијено зато што су желели да модернизују државу.
Време у коме живимо је време брзих комуникација, интернета, време без шенген виза. Надам се да ће то омогућити грађанима Србије да сагледају шта је њихов интерес и да ће се у наредном периоду опредељивати за будућност, а не за прошлост.
Само уз модернизацију, Србија ће моћи да сачува своју традицију и историју.
ЈНА је бар на папиру била трећа војна сила у Европи. Да ли је Војска Србије данас респектабилна сила бар у региону?
То учење да смо ми били трећа војна сила у Европи, да смо по производњи жита други у свету, да је наш челик после шведског најбољи, да смо углавном у свему најбољи, довело је заправо до тога да наши људи не разумеју да се пре свега цени рад. Малог Јапанца не уче митовима, већ га од малих ногу уче да је Јапан сиромашна земља и да је на таквом географском положају да само рад може да их спаси.
Не верујем да је Југосалвија имала трећу војску по снази у Еворпи, јер да јесте не би се урушила на начин на који се то десило. На крају крајева, данас Министарство одбране исплаћује више од 750 генералских пензија што на државу од седам и по милиона становника указује на апсурд који је постојао.
Важно је рећи да осим поштовања и угледа које је војска поново задобила међу грађанима, Војска Србије ужива и велики углед и ван граница наше земље. То поверење исказано је и кроз жељу да учествујемо у мировним мисијама.
Подсетићу вас, да рецимо у Чаду наши мировњаци брину о здрављу целог контигента мировне мисије УН. Наша војска поштована је не само у војничком смислу већ и у војно-медецинском, што је свакако корак више.
Опозиција доста често критикује стране амбасадоре за мешање у унутрашње послове Србије. Ипак руски амбасадор али и други званичници те земље дају себи за право да процењују исправност евентуалне одлуке Србије да приступи НАТО. Да ли је то једна врста притиска и зашто Русија на карту традиционалног пријатељства игра само када су њени интереси у питању?
Сви који мисле да у политици до доброг резултата дођу само кроз пријатељства, греше и у самом старту не разумеју како свет функционише. У политици важи правило да је једино интерес вечит, а да је све друго промењиво. Зато када говорим о интеграцијама, о Европској унији, о НАТО, говорим пре свега са становишта интереса грађана Србије. Понекад тај интерес није видљив, понекад до остварења тог интереса мора да се пређе трновит пут. Да објасним то једноставније - ако морамо да бирамо између тога да примамо ињекције седам дана или да пијемо лек шест недеља, ја сам увек за први избор.
Што се тиче утицаја на систем одбране, нема га апсолутно ни један амбасадор у Републици Србији. Ми градимо изузетно квалитетне односе са великим бројем војски широм света, што оних које су при НАТО, што ван тог савеза, као и међу несврстанима. Имамо одличне односе са Кином, САД, Норвешком, Португалом, Ираком, Алжиром и многим другим.
Они нису само на добробит система одбране, већ на добробит свих грађана Србије, јер у многим земљама управо систем одбране је главни покретач привредне сарадње.
Када ће Србија отворити своју мисију при НАТО?
Војни део мисије је потпуно конципиран и очекујем да буде отворен у наредним месецима. Велика је штета што Србија од краја 2006.године до данас није у потпуности учествовала у програму „Партнерство за мир“ и наивно је веровање да уколико изостанемо из тог пројекта у коме Руска федерација има својих четрдесет представника у седишту НАТО у Бриселу, можемо да наставимо са напредовањем.
Свака врста изолационизма на крају ће резултирати великим минусом, пре свега, у економском и социјлном статусу грађана Србије.
Шта је то што би Србија могла да користи у оквиру „Партнерства за мир“ а до сада није користила?
У оквиру Програма постоји велики број комитета и подкомитета. У раду одређеног броја комитета учествујете само уколико сте активни члан програма „Партнерство за мир“, уколико не, учешће вам је ускраћено.
Са друге стране, НАТО се данас бави енергетском безедношћу, заштитом животне средине, медицином... ширим спектром, не само одбраном. Све информације које тамо долазе и фондови који постоје, можете да користите - само уколико сте пуноправни члан.
Србија још увек није заузела ту позицију. Због чега? Тешко да то могу да објасним себи, а камоли другима.
Опречних ставова око НАТО има и у вашој странци. Да ли је необично да министар иностраних послова Вук Јеремић и Ви имате опречне ставове око НАТО?
Министар спољних послова, као саветник председника Републике, био је један од најзаслужнијих за највећи искорак који је наша земља направила према НАТО. Мислим на учлањење у програм „Партнерство за мир“. Немам никакву дилему да је то тада била искрена политика и да та иста политика постоји и сада.
Питање коначног учлањења у НАТО не спада у приоритет спољне политике ни у овој ни у наредним годинама. Мислим да се та тема користи само од стране оних који желе да распирују емоције и да путем популистичких порука придобијају подршку грађана Србије који пре свега брину о свом социјалном статусу, о својој егзистенцији и породици.
Да ли сте спремни да идеју о уласку у НАТО проверавамо на референдуму и колико би то било целисходно?
Прво, неприродно је правити референдум против нечега. Друго, апсолутно сам убеђен да би и највећи реформатор и утемељивач савремене Турске Кемал Паша Ататурк изгубио референдум да је грађане питао да ли желе да се укине арапско и уведе латинично писмо.
Потпуно разумем да постоје људи који немогу да разумеју или схвате све одлуке које доноси лидери, али најважније је знати шта је коначни циљ. Циљ Ататурка је била модерна, европеизована, секуларна Турска, Турска која је данас постала велесила. А шта је наш циљ?
Какав је ваш одговор на дилему Косово или Европска унија и због чега ту дилему постављамо сами пред себе, а да нико то други од нас није тражио ни у наговештајима?
Важно је увек имати у виду да пет земаља чланица ЕУ и четири НАТО земље, није признало независност Косова и Метохије и волео бих да видим једно циркуларно писмо које би се са истим питањем упутило Шпанији, Кипру, Грчкој, Словачкој и Румунији. Зато мислим да то питање на такав начин никада неће бити постављено пред Србију.
Не верујем да ће Србија икада бити доведена пред такву одлуку.
Каква је безбедносна ситуација на југу Србији?
Безбедносна ситуација је добра без обзира на појединачне инциденте. Имајући у виду да је пре десетак година на том подручију био организован већи број терориста, онда се може рећи да је ситација заиста безбедна.
Сматрам да се у Србији живи безбедније него у великом делу земаља. Погледајте шта се десило у Москви или пре пар година у Лодону и Мадриду.
База „Југ“ тј. Цепотина коначно је завршена, да ли је тиме завршен посао градње војних база на подручију три општине на југу Србије?
Изградња базе „Југ“ један је од највећих инфраструктурних пројеката министарства одбране у последњих неколико деценија. Жеља нам је да осим капацитета за смештај и рад припадника четврте бригаде, база „Југ“ буде и центар за припрему и обуку војника који ће ићи у мировне мисије, не само наших већ и из партнерских војски које желе да са нама да сарађују.
Недавно сте изјавили да криминал и корупција изједају Србију. Има ли тих појава и у војсци?
Ни један систем у Србији не можете да посматрате изоловано од целокупних друштвених токова. Прошле године захваљујући активностима ВБА и Војне полиције, откривена је група осумњичена за злоуптребу службеног положаја у Министарству одбране приликом доделе станова.
Припадници Војнобезбедносне агенције, Војне полиције и Инспектората министарства свакодневно контролишу рад у систему одбране. За разлику од других министарстава, ми имамо и унутрашњу и државну контролу.
У Минстарству одбране направљен је систем у коме је заиста тешко заобићи закон. Ипак, верујем да усамљених случајева и покушаја има и из све снаге ћемо се трудити да такве појаве спречимо.
Подсетићу, 2006. године војни систем је био тотално уништен и урушен, али не зато што је војска учинила нешто лоше, већ зато што је криминално вођење министарства довело до тога да у јавност изађе толики број афера које су урушиле скоро читав систем одбране. Углед је био тако лош да се те године на студије на Војној академији пријавило само 27 младића.
Колико се данас њих пријављује?
Један од приоритетних задатака који смо имали када само дошао у Министарство одбране 2007. године, био је враћање угледа војске пре свега међу грађанима. У томе смо успели, па и ове године имамо рекордан број заинтересованих за студирање на Војној академији. На једно место пријављено је скоро пет кандидата, а 25 одсто су девојке. Прва генерација жена официра званично ће ступити на дужност у Војсци Србије у септембру 2011. године.
У време вашег мандата Србија је поново постала лидер на Балкану по извозу наоружања и војне опреме. У које земље све извозимо, шта најчешће извозимо и колико средстава зарађених од наменске индустрије се враћа у Министарство одобране и војску?
Србија је данас дефинитивно највећи произвођач и извозник наоружања и војне опреме на Балкану. Наши производи испуњавају све стандарде, а најпознатији смо по муницији свих калибара. Извозима на тражишта од Индонезије до Сједињених Америчких Држава.
Ипак, најбољу сарадњу имамо са традиционалним купцима, са оним земљама које су још у време СФРЈ своје официре школовале на нашим војним академијама. То су Ирак и Алжир, а очекујемо Либију, Египат и Кувајт. Поред сарадње по питању извоза оружја, одличну сарадњу имамо и у области војног школства - официри из појединих земаља поново долазе код нас на школовање. Тренутно, ту је група официра Алжирске војске на пост дипломским студијама, а очекујемо још једну. То даје велики допринос промоцији целокупног система одбране, па и одбрамбене индустрије.
Што се тиче враћања зарађеног новца у систем одбране, он би требало да се враћа кроз 2,4 одсто БДП, намењених за војни буџет. Нажалост то није тако, али смо успели да спречимо поједине апсурде. Дешавало се да Војска Србије скупље плаћа производе наменске индустрије, него што се они продају у иностранству. Такође, да треба да откупљујемо сву робу која се налазила у складиштима и да на тај неприродан начин помажемо наменску индустрију.
Данас те фабрике остварују приходе и саме се издржавају. Важно је рећи да је наменска индустрија дигнута из пепела, те фабрике биле су буквално урушене, а из такве ситуације стигли смо поново на лидерску позицију. Мислим да су то резултати достојни сваког поштовања према људима који воде те фабрике и радницима који у њима раде.
Да ли постоји могућност приватизације наменске индустрије, јер нема сумње да би многи на тим пословима радо омастили брк?
У овом тренутку не размишља се о приватизацији наменске индустрије. Мислим да у њу држава још увек може да инвестира и да вишеструко врати уложени новац. Конкуренција која постоји у свету заиста је велика. Међутим, уговори које очекујемо у овој години, указују да ће наши капацитети бити упошљени дужи низ година. У овом тренутку неопходно је да испоштујемо квалитет и рокове.
Кад се очекује и прва милијарда од продаје наоружања и војне опреме?
Очекујем да то буде до лета. Тада ће бити потписани уговори којима ће се у овом мандату владе слити и прва милијарда долара зарађена од продаје наоружања и војне опреме.
После војних пензија и делимично војног здравства, који још традиционално војни елементи могу прећи у цивилини сектор?
У претходном периоду војска се нажалост бавила пословима који немају никакве везе са војним позивом. Па је тако лоше стање са различитим војнодоходовним установама. Данас смо у ситуацији да установе које имају монопол, у систему одбране, као на пример кантине, праве губитке. Такође, да 3,5 хиљаде хектара обрадивог земљишта у Војводини систем одбране кошта око 500 милиона динара годишње, уместо да доноси приход.
Уколико буде било довољно енергије, свести и памети те послове најхитније треба да поверимо „аутсорсованим“ агенцијама. Нигде у свету као портири не раде припадници војске. Војник је изузетно скуп „државни службеник“ да би радио као портир.
Један од добрих примера интеграције војне институције у цивилни сектор је и ВМА.
Војномедицинска академија и болнице у Нишу и Новом Саду стављене су делом на располагање и цивлима. Сматрамо да те установе имају капацитет који превазилази потребе самог система и желимо да их ставимо у функцију грађана Србије због којих војска и постоји.
Велики испех који смо остварили јесте и формирање војномедицинског факултета на коме школујемо будуће лекаре који ће имати завршену и официрску обуку, што није уобичајено у свету, па већ имамо и два страна кадета на школовању.
Нема много везе, али не могу да Вас не питам каква ће бити судбина војног ансамбла „Станислав Бинички“? Било је неких наговештаја да ће бити укинут.
„Станислав Бинички“ је постао бренд Министарства одбране, а недавно је урађен и ЦД са српским маршевима и колима. Они су уз оркестар гарде, један од најбољих промотера система одбране. Драго ми је када од људи који су компетентни чујем да смо напаравили велики искорак у тој области и да Србија данас има феноменалне војне оркестре, као и хор на Војној академији.
Према концепту исељавања касарни из градова, велика војна имовина биће ослобођена. Ко ће је продавати, како и у које сврхе ће се тај новац користити?
То је имовина државе Србије. Војска на основу анализа, оглашава одређене непокретности као неперспективне, а продаје их Дирекција за имовину Владе Републике Србије.
У овој и предходној години, дошло је до пада вредности некретнина, инвеститори су смањили улагања, па проналазимо алтернативне начине – када је адекватна цена продајом непокретности или заменом за одређени број станова.
Једно од важних питање јесте и решавање стамбених проблема припадника Војске јер многи од њих још увек живе као подстанари. На који ће те начин решавати тај проблем и да ли припадници војске могу и надаље да рачунају на повољне стамбене кредите?
У нашој земљи, једино припадници војске уколико немају решено стамбено питање, добијају надокнаду од Министарства одбране, било да су у пензији или активни. У последње време, долазимо у парадоксалну ситуацију да они који једини примају надокнаду себе проглашавају за бескућнике.
Само предходне две године решили смо око 2.200 стамебних питања. Ако имате у виду да Министарство одбране сваке године запошљава око 350 нових радника, то значи да смо ми за оне који су дошли у систем одбране у последњих седам година, решили тај проблем.
Ако знамо да више од 12.000 људи нема решено стамбено питање онда је јасно да се деценијама уназад то питање није решавало на начин на који је требало. Идеја нам је да један број људи стамбено збринемо тако што ће добити стан који морају да откупе, а друге да стимулишемо да узму стамбене кредите и да сами купе стан или зидају куће на одређеној војној имовини.
Последња три министра одбране имала су своје концепције промена у војсци и често су улазли у сукобе са официрским кором. Како су регулисани односи министарства и генералштаба данас, односно да ли има мешања струке у политику и обрнуто?
Оно што не дозвољавам ни себи, ни другима, јесте да мешам струку и политику. Лично се не мешам у струку и оно што је речено из надлежних служби генералштаба прихватам, али и не дозвољавам креирање политике на начин на који то није кандидовала моја странка, нити какву ја не бих подржавао.
Од последњих промена у врху војске немамо тензије у односима и резултати које остварујемо на промоцији војске и на међународном плану јесу резултат синергије која постоји иземеђу цивилног и војног дела министарства. Функционишемо на много квалитетнији начин, а верујем да уз одређене промене у функционисању у будућности можемо да направимо још бољи и чвршћи систем.
Опозиционе странке надају се да владајућа коалиција броји последње дане. Да ли ће кабинет Мирка Цветковића изгурати до краја?
Нека наставе да броје, имају да изброје још око 900 дана мандата ове Владе. Ако се мало анализира шта се дешавало у окружењу и Европи сви они који су добронамерни и ако не подржавају ову владу морају да признају да је влада повлачила потезе који су спасили нашу економију и државу.
Начин на који су друге владе покушавале да изађу из кризе, заправо су показали колико смо ми бољи од њих.
Према подацима који вас ујутру сачекају на столу из ВБА, да ли смо близу завршетка сарадње са трибуналом у Хагу?
Не могу да Вам кажем да ли смо ближе или даље, али је сигурно да се чине озбиљни напори да се тај посао заврши. Жалосно је што нисмо имали прилике да се тим људима суди у нашој земљи, али систем вредности који треба да нас води у правцу европске перспективе Србије подразумева и коначно решавање те трагедије која је трајала годинама на простору бивше Југославије.
Ту спада и Резолуција о Сребреници коју је усвојила Скупштина Србије. Убеђен сам да је ово важан и преломан тренутак за будућност Србије. Знам да ће увек бити оних који би волели да се ствари не мењају, оних који би желели напред, а да држе кочницу.
Са једне стране је генерал Влада Трифуновић, са друге Милан Тепић. Ко је херој?
Изузетно тешко питање. Обојца су, хероји на свој начин. Као отац који своје синове види једног дана у Војсци Србије, немам никакву дилему да је генерал Трифуновић учинио много спашавањем живота војника.
Са друге стране, када се неко заветовао да ће дати живот за одбрану земље имам и изузетно велико поштовање према људима који су то заиста и учинили.
Надам се да Србија никада више неће бити у прилици да на такав начин вреднује херојство наших официра и да у будућности нећемо доћи у ситуацију да наши официри и војници гину.
