03.04.2010.
Intervju ministra odbrane Dragana Šutanovca za ,,Objektiv"
VOJSKA PO MERI SRBIJE
Gospodine ministre, po ulaganju u odbranu Srbija je na začelju Evrope. Koliko ekonomska situacija u zemlji određuje borbenu spremnost vojske?U prethodnoj godini, ali i u 2010., gotovo sva ministarstva odbrane u Evropi imala su umanjena sredstva u budžetu. Naš je ostao na nivou prošlogodišnjeg. Od 2,4 odsto BDP koliko je predviđeno memorandumom Vlade, mi smo dobili 2,15 i to je već ozbiljan alarm za dalje funkcionisanje sistema odbrane. Podsećam da je u 2006. i 2007.godini budžet vojske iznosio 2,5 odsto od bruto domaćeg proizvoda.
U godini u kojoj želimo da završimo profesionalizaciju, postavlja se pitanje da li su ta sredstva dovoljna za završetak tog procesa. Krajnjim naporima i funkcionalnim trošenjem sredstava koje dobijamo, profesionalizacija kao prioritet u ovoj godini biće završena.
Međutim, ovaj budžet ne omogućava kupovinu savremenih brobenih sistema i sredstava neophodnih za rad vojske. Za to je potrebno više stotina miliona evra.
Izvesno je da para za kupovinu novog naoružanja i borbenih sistema nema, ali da li je novac iz budžeta dovoljan za remont postojećih sredstava kako bi i dalje bili funkcionalni?
Mi smo u velikoj meri remontovali sredstva koja imamo. Ipak, postoji rok upotrebe tih sredstava i ona se ne mogu remontovati u beskonačnost. Takođe, tehnologije koje su postojale kada su ta sredstva kupovana i današnja tehnologija nisu kompatibilne. Tim sredstvima ističe vrednosni rok - više ne vrede, iako mogu da se upotrebljavaju.
Pomenuli ste završetak procesa profesionalizacije vojske. Narodna stajaća vojska bila je simbol oslobađanja i demokratizacije srpskog društva u poslednja dva veka. Zašto je koncept profesionalne vojske tako lako i jednoglasno prihvaćen?U svetu novih i savremenih izazova, koncept sistema odbrane dramatično se menja. Reforma u gotovo svim vojskama na svetu svodi se na profesionalizaciju. Oni koji imaju finansijske mogućnosti i znanja, pristupaju tom procesu. Praktično, profesionalni vojnik vredi koliko dva i više regruta, a velika stajaća vojska nije adekvatna za deo zadataka i misija koje naša vojska ima definisane Zakonom o vojsci.
U mirovne misije, na primer, mogu da idu samo profesionalci i to na dobrovoljnoj bazi.
Ipak profesionalizacija ne znači i zatvaranje vrata regrutima.
Vojska će naravno i dalje ostati otvorena za građanstvo - svi koji budu želeli moći će da prođu obuku, a da nakon toga dobiju i određene sertifikate.
Takođe, zakonski smo otvorili mogućnost formiranja aktivne rezerve po uzoru na veliki broj ѕapadnih zemalja. To će u praksi značiti da će deo pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske moći da radi neke druge poslove, a da po potrebi budu raspoređeni u Vojsku Srbije. Oni će biti na raspolaganju 365 dana u godini i spremni da ispunjavaju sve tri misije koje ima Vojska Srbije.
Kažete da će proces biti završen tokom ove godine. Da li ima dovoljno zainteresovanih da budu profesionalni vojnici?
Verujem da ćemo u ovo vreme sledeće godine moći da kažemo da Srbija ima profesionalnu Vojsku. Sam proces popune profesionalnim vojnicima, zapravo nikad neće biti završen, jer će uvek biti jedan broj njih koji napuštaju vojsku i drugih koji će dolaziti.
Šta će država ponuditi tim vojncima posebno po prestanku službe jer ipak karijera profesionalnog vojnika ima i određno trajanje?
Zakonom jeste definisano da do određenog broja godina ti ljudi mogu da ostanu kao profesionalni vojnici, odnosno vojnici po ugovoru. Oni koji se budu pokazali kao najbolji, imaće mogućnost da završe kurseve kako bi postali podoficiri Vojske Srbije i na taj način stekli prava koja imaju aktivni podoficiri.
Osim toga, razgovoramo sa nekoliko državnih institucija uključujući i ministarstvo pravde i policije, da ti ljudi dobiju pravo prečeg zapošljavanja u tim institucijama na mestima sudskih ili zatvorskih čuvara. Po pravilu, to su ljudi koji su savladali kompletnu obuku za naoružanje i vojnu opremu i koji će biti u takvoj snazi da nakon prestanka njihove profesionalne vojne službe, u civilstvu mogu da pruže još mnogo toga.
Skupština Srbije usvojila je deklaraciju o neutralnosti, a u praksi kao zemlja okruženi smo u potpunosti zemljama članicama NATO ili zemljama u kojima je ta vojna organizacija prisutna. Kakva je u tavkoj situaciji naša osnovna strategija odbrane?
Naša strategija odbrane oslanja se na stabilnost regiona, na maksimalno korektne odnose sa svima u okruženju. Ukoliko bismo zemlje u okruženju posmatrali kao neprijateljske, tada bi strategija odbrane definitivno morala da izgleda drugačije, a izdvajanja iz budžeta za vojsku morala da budu znatno veća.
Izolovana zemlja u 21. veku izuskuje ogromna novčana sredstva da bi mogla samostalno da se brani. Švajcarska kao neutralna zemlja, koja je delimično okružena NATO ima više od stotinu borbenih aviona koji su im na raspolaganju. U toj zemlji se i danas služi vojni rok.
Srbija koja ide u pravcu modernizacije i smanjenja vojnog budžeta moraće da nađe način za integracije, pre svega da u okviru programa „Partnerstvo za mir“ u kome nismo zauzeli sve pozicije koje nam stoje na raspolaganju, iskoristimo sve mogućnosti.
Pitanje integracije Srbije u NATO sa razlogom je i emotivno pitanje. Ipak zanima me da li je neko pre donošenja skupštinske deklaracije o vojnoj neutralnosti pravio računicu koliko će koštati ta neutralnost i koliko bi nas koštalo članstvo u NATO?Ove godine oko 200 intelektulaca pokrenulo je kampanju i po ko zna koji put su rekli šta neće. Ta kampanja je iznedrila u medijima dosta dobrih analiza koje se bave situacijom na jedan veoma pragmatičan način. Na žalost, danas u Srbiji postoji tradicionalno prisutni pesimizam koji na svaku želju za modernizacijom, za promenama na bolje reaguje negativno. Setimo se samo da je više srpskih vladara ubijeno zato što su želeli da modernizuju državu.
Vreme u kome živimo je vreme brzih komunikacija, interneta, vreme bez šengen viza. Nadam se da će to omogućiti građanima Srbije da sagledaju šta je njihov interes i da će se u narednom periodu opredeljivati za budućnost, a ne za prošlost.
Samo uz modernizaciju, Srbija će moći da sačuva svoju tradiciju i istoriju.
JNA je bar na papiru bila treća vojna sila u Evropi. Da li je Vojska Srbije danas respektabilna sila bar u regionu?
To učenje da smo mi bili treća vojna sila u Evropi, da smo po proizvodnji žita drugi u svetu, da je naš čelik posle švedskog najbolji, da smo uglavnom u svemu najbolji, dovelo je zapravo do toga da naši ljudi ne razumeju da se pre svega ceni rad. Malog Japanca ne uče mitovima, već ga od malih nogu uče da je Japan siromašna zemlja i da je na takvom geografskom položaju da samo rad može da ih spasi.
Ne verujem da je Jugosalvija imala treću vojsku po snazi u Evorpi, jer da jeste ne bi se urušila na način na koji se to desilo. Na kraju krajeva, danas Ministarstvo odbrane isplaćuje više od 750 generalskih penzija što na državu od sedam i po miliona stanovnika ukazuje na apsurd koji je postojao.
Važno je reći da osim poštovanja i ugleda koje je vojska ponovo zadobila među građanima, Vojska Srbije uživa i veliki ugled i van granica naše zemlje. To poverenje iskazano je i kroz želju da učestvujemo u mirovnim misijama.
Podsetiću vas, da recimo u Čadu naši mirovnjaci brinu o zdravlju celog kontigenta mirovne misije UN. Naša vojska poštovana je ne samo u vojničkom smislu već i u vojno-medecinskom, što je svakako korak više.
Opozicija dosta često kritikuje strane ambasadore za mešanje u unutrašnje poslove Srbije. Ipak ruski ambasador ali i drugi zvaničnici te zemlje daju sebi za pravo da procenjuju ispravnost eventualne odluke Srbije da pristupi NATO. Da li je to jedna vrsta pritiska i zašto Rusija na kartu tradicionalnog prijateljstva igra samo kada su njeni interesi u pitanju?
Svi koji misle da u politici do dobrog rezultata dođu samo kroz prijateljstva, greše i u samom startu ne razumeju kako svet funkcioniše. U politici važi pravilo da je jedino interes večit, a da je sve drugo promenjivo. Zato kada govorim o integracijama, o Evropskoj uniji, o NATO, govorim pre svega sa stanovišta interesa građana Srbije. Ponekad taj interes nije vidljiv, ponekad do ostvarenja tog interesa mora da se pređe trnovit put. Da objasnim to jednostavnije - ako moramo da biramo između toga da primamo injekcije sedam dana ili da pijemo lek šest nedelja, ja sam uvek za prvi izbor.
Što se tiče uticaja na sistem odbrane, nema ga apsolutno ni jedan ambasador u Republici Srbiji. Mi gradimo izuzetno kvalitetne odnose sa velikim brojem vojski širom sveta, što onih koje su pri NATO, što van tog saveza, kao i među nesvrstanima. Imamo odlične odnose sa Kinom, SAD, Norveškom, Portugalom, Irakom, Alžirom i mnogim drugim.
Oni nisu samo na dobrobit sistema odbrane, već na dobrobit svih građana Srbije, jer u mnogim zemljama upravo sistem odbrane je glavni pokretač privredne saradnje.
Kada će Srbija otvoriti svoju misiju pri NATO?
Vojni deo misije je potpuno koncipiran i očekujem da bude otvoren u narednim mesecima. Velika je šteta što Srbija od kraja 2006.godine do danas nije u potpunosti učestvovala u programu „Partnerstvo za mir“ i naivno je verovanje da ukoliko izostanemo iz tog projekta u kome Ruska federacija ima svojih četrdeset predstavnika u sedištu NATO u Briselu, možemo da nastavimo sa napredovanjem.
Svaka vrsta izolacionizma na kraju će rezultirati velikim minusom, pre svega, u ekonomskom i socijlnom statusu građana Srbije.
Šta je to što bi Srbija mogla da koristi u okviru „Partnerstva za mir“ a do sada nije koristila?
U okviru Programa postoji veliki broj komiteta i podkomiteta. U radu određenog broja komiteta učestvujete samo ukoliko ste aktivni član programa „Partnerstvo za mir“, ukoliko ne, učešće vam je uskraćeno.
Sa druge strane, NATO se danas bavi energetskom bezednošću, zaštitom životne sredine, medicinom... širim spektrom, ne samo odbranom. Sve informacije koje tamo dolaze i fondovi koji postoje, možete da koristite - samo ukoliko ste punopravni član.
Srbija još uvek nije zauzela tu poziciju. Zbog čega? Teško da to mogu da objasnim sebi, a kamoli drugima.
Oprečnih stavova oko NATO ima i u vašoj stranci. Da li je neobično da ministar inostranih poslova Vuk Jeremić i Vi imate oprečne stavove oko NATO?
Ministar spoljnih poslova, kao savetnik predsednika Republike, bio je jedan od najzaslužnijih za najveći iskorak koji je naša zemlja napravila prema NATO. Mislim na učlanjenje u program „Partnerstvo za mir“. Nemam nikakvu dilemu da je to tada bila iskrena politika i da ta ista politika postoji i sada.
Pitanje konačnog učlanjenja u NATO ne spada u prioritet spoljne politike ni u ovoj ni u narednim godinama. Mislim da se ta tema koristi samo od strane onih koji žele da raspiruju emocije i da putem populističkih poruka pridobijaju podršku građana Srbije koji pre svega brinu o svom socijalnom statusu, o svojoj egzistenciji i porodici.
Da li ste spremni da ideju o ulasku u NATO proveravamo na referendumu i koliko bi to bilo celishodno?
Prvo, neprirodno je praviti referendum protiv nečega. Drugo, apsolutno sam ubeđen da bi i najveći reformator i utemeljivač savremene Turske Kemal Paša Ataturk izgubio referendum da je građane pitao da li žele da se ukine arapsko i uvede latinično pismo.
Potpuno razumem da postoje ljudi koji nemogu da razumeju ili shvate sve odluke koje donosi lideri, ali najvažnije je znati šta je konačni cilj. Cilj Ataturka je bila moderna, evropeizovana, sekularna Turska, Turska koja je danas postala velesila. A šta je naš cilj?
Kakav je vaš odgovor na dilemu Kosovo ili Evropska unija i zbog čega tu dilemu postavljamo sami pred sebe, a da niko to drugi od nas nije tražio ni u nagoveštajima?
Važno je uvek imati u vidu da pet zemalja članica EU i četiri NATO zemlje, nije priznalo nezavisnost Kosova i Metohije i voleo bih da vidim jedno cirkularno pismo koje bi se sa istim pitanjem uputilo Španiji, Kipru, Grčkoj, Slovačkoj i Rumuniji. Zato mislim da to pitanje na takav način nikada neće biti postavljeno pred Srbiju.
Ne verujem da će Srbija ikada biti dovedena pred takvu odluku.
Kakva je bezbednosna situacija na jugu Srbiji?
Bezbednosna situacija je dobra bez obzira na pojedinačne incidente. Imajući u vidu da je pre desetak godina na tom područiju bio organizovan veći broj terorista, onda se može reći da je sitacija zaista bezbedna.
Smatram da se u Srbiji živi bezbednije nego u velikom delu zemalja. Pogledajte šta se desilo u Moskvi ili pre par godina u Lodonu i Madridu.
Baza „Jug“ tj. Cepotina konačno je završena, da li je time završen posao gradnje vojnih baza na područiju tri opštine na jugu Srbije?
Izgradnja baze „Jug“ jedan je od najvećih infrastrukturnih projekata ministarstva odbrane u poslednjih nekoliko decenija. Želja nam je da osim kapaciteta za smeštaj i rad pripadnika četvrte brigade, baza „Jug“ bude i centar za pripremu i obuku vojnika koji će ići u mirovne misije, ne samo naših već i iz partnerskih vojski koje žele da sa nama da sarađuju.
Nedavno ste izjavili da kriminal i korupcija izjedaju Srbiju. Ima li tih pojava i u vojsci?
Ni jedan sistem u Srbiji ne možete da posmatrate izolovano od celokupnih društvenih tokova. Prošle godine zahvaljujući aktivnostima VBA i Vojne policije, otkrivena je grupa osumnjičena za zlouptrebu službenog položaja u Ministarstvu odbrane prilikom dodele stanova.
Pripadnici Vojnobezbednosne agencije, Vojne policije i Inspektorata ministarstva svakodnevno kontrolišu rad u sistemu odbrane. Za razliku od drugih ministarstava, mi imamo i unutrašnju i državnu kontrolu.
U Minstarstvu odbrane napravljen je sistem u kome je zaista teško zaobići zakon. Ipak, verujem da usamljenih slučajeva i pokušaja ima i iz sve snage ćemo se truditi da takve pojave sprečimo.
Podsetiću, 2006. godine vojni sistem je bio totalno uništen i urušen, ali ne zato što je vojska učinila nešto loše, već zato što je kriminalno vođenje ministarstva dovelo do toga da u javnost izađe toliki broj afera koje su urušile skoro čitav sistem odbrane. Ugled je bio tako loš da se te godine na studije na Vojnoj akademiji prijavilo samo 27 mladića.
Koliko se danas njih prijavljuje?
Jedan od prioritetnih zadataka koji smo imali kada samo došao u Ministarstvo odbrane 2007. godine, bio je vraćanje ugleda vojske pre svega među građanima. U tome smo uspeli, pa i ove godine imamo rekordan broj zainteresovanih za studiranje na Vojnoj akademiji. Na jedno mesto prijavljeno je skoro pet kandidata, a 25 odsto su devojke. Prva generacija žena oficira zvanično će stupiti na dužnost u Vojsci Srbije u septembru 2011. godine.
U vreme vašeg mandata Srbija je ponovo postala lider na Balkanu po izvozu naoružanja i vojne opreme. U koje zemlje sve izvozimo, šta najčešće izvozimo i koliko sredstava zarađenih od namenske industrije se vraća u Ministarstvo odobrane i vojsku?
Srbija je danas definitivno najveći proizvođač i izvoznik naoružanja i vojne opreme na Balkanu. Naši proizvodi ispunjavaju sve standarde, a najpoznatiji smo po municiji svih kalibara. Izvozima na tražišta od Indonezije do Sjedinjenih Američkih Država.
Ipak, najbolju saradnju imamo sa tradicionalnim kupcima, sa onim zemljama koje su još u vreme SFRJ svoje oficire školovale na našim vojnim akademijama. To su Irak i Alžir, a očekujemo Libiju, Egipat i Kuvajt. Pored saradnje po pitanju izvoza oružja, odličnu saradnju imamo i u oblasti vojnog školstva - oficiri iz pojedinih zemalja ponovo dolaze kod nas na školovanje. Trenutno, tu je grupa oficira Alžirske vojske na post diplomskim studijama, a očekujemo još jednu. To daje veliki doprinos promociji celokupnog sistema odbrane, pa i odbrambene industrije.
Što se tiče vraćanja zarađenog novca u sistem odbrane, on bi trebalo da se vraća kroz 2,4 odsto BDP, namenjenih za vojni budžet. Nažalost to nije tako, ali smo uspeli da sprečimo pojedine apsurde. Dešavalo se da Vojska Srbije skuplje plaća proizvode namenske industrije, nego što se oni prodaju u inostranstvu. Takođe, da treba da otkupljujemo svu robu koja se nalazila u skladištima i da na taj neprirodan način pomažemo namensku industriju.
Danas te fabrike ostvaruju prihode i same se izdržavaju. Važno je reći da je namenska industrija dignuta iz pepela, te fabrike bile su bukvalno urušene, a iz takve situacije stigli smo ponovo na lidersku poziciju. Mislim da su to rezultati dostojni svakog poštovanja prema ljudima koji vode te fabrike i radnicima koji u njima rade.
Da li postoji mogućnost privatizacije namenske industrije, jer nema sumnje da bi mnogi na tim poslovima rado omastili brk?
U ovom trenutku ne razmišlja se o privatizaciji namenske industrije. Mislim da u nju država još uvek može da investira i da višestruko vrati uloženi novac. Konkurencija koja postoji u svetu zaista je velika. Međutim, ugovori koje očekujemo u ovoj godini, ukazuju da će naši kapaciteti biti upošljeni duži niz godina. U ovom trenutku neophodno je da ispoštujemo kvalitet i rokove.
Kad se očekuje i prva milijarda od prodaje naoružanja i vojne opreme?
Očekujem da to bude do leta. Tada će biti potpisani ugovori kojima će se u ovom mandatu vlade sliti i prva milijarda dolara zarađena od prodaje naoružanja i vojne opreme.
Posle vojnih penzija i delimično vojnog zdravstva, koji još tradicionalno vojni elementi mogu preći u civilini sektor?
U prethodnom periodu vojska se nažalost bavila poslovima koji nemaju nikakve veze sa vojnim pozivom. Pa je tako loše stanje sa različitim vojnodohodovnim ustanovama. Danas smo u situaciji da ustanove koje imaju monopol, u sistemu odbrane, kao na primer kantine, prave gubitke. Takođe, da 3,5 hiljade hektara obradivog zemljišta u Vojvodini sistem odbrane košta oko 500 miliona dinara godišnje, umesto da donosi prihod.
Ukoliko bude bilo dovoljno energije, svesti i pameti te poslove najhitnije treba da poverimo „autsorsovanim“ agencijama. Nigde u svetu kao portiri ne rade pripadnici vojske. Vojnik je izuzetno skup „državni službenik“ da bi radio kao portir.
Jedan od dobrih primera integracije vojne institucije u civilni sektor je i VMA.
Vojnomedicinska akademija i bolnice u Nišu i Novom Sadu stavljene su delom na raspolaganje i civlima. Smatramo da te ustanove imaju kapacitet koji prevazilazi potrebe samog sistema i želimo da ih stavimo u funkciju građana Srbije zbog kojih vojska i postoji.
Veliki ispeh koji smo ostvarili jeste i formiranje vojnomedicinskog fakulteta na kome školujemo buduće lekare koji će imati završenu i oficirsku obuku, što nije uobičajeno u svetu, pa već imamo i dva strana kadeta na školovanju.
Nema mnogo veze, ali ne mogu da Vas ne pitam kakva će biti sudbina vojnog ansambla „Stanislav Binički“? Bilo je nekih nagoveštaja da će biti ukinut.
„Stanislav Binički“ je postao brend Ministarstva odbrane, a nedavno je urađen i CD sa srpskim marševima i kolima. Oni su uz orkestar garde, jedan od najboljih promotera sistema odbrane. Drago mi je kada od ljudi koji su kompetentni čujem da smo naparavili veliki iskorak u toj oblasti i da Srbija danas ima fenomenalne vojne orkestre, kao i hor na Vojnoj akademiji.
Prema konceptu iseljavanja kasarni iz gradova, velika vojna imovina biće oslobođena. Ko će je prodavati, kako i u koje svrhe će se taj novac koristiti?
To je imovina države Srbije. Vojska na osnovu analiza, oglašava određene nepokretnosti kao neperspektivne, a prodaje ih Direkcija za imovinu Vlade Republike Srbije.
U ovoj i predhodnoj godini, došlo je do pada vrednosti nekretnina, investitori su smanjili ulaganja, pa pronalazimo alternativne načine – kada je adekvatna cena prodajom nepokretnosti ili zamenom za određeni broj stanova.
Jedno od važnih pitanje jeste i rešavanje stambenih problema pripadnika Vojske jer mnogi od njih još uvek žive kao podstanari. Na koji će te način rešavati taj problem i da li pripadnici vojske mogu i nadalje da računaju na povoljne stambene kredite?
U našoj zemlji, jedino pripadnici vojske ukoliko nemaju rešeno stambeno pitanje, dobijaju nadoknadu od Ministarstva odbrane, bilo da su u penziji ili aktivni. U poslednje vreme, dolazimo u paradoksalnu situaciju da oni koji jedini primaju nadoknadu sebe proglašavaju za beskućnike.
Samo predhodne dve godine rešili smo oko 2.200 stamebnih pitanja. Ako imate u vidu da Ministarstvo odbrane svake godine zapošljava oko 350 novih radnika, to znači da smo mi za one koji su došli u sistem odbrane u poslednjih sedam godina, rešili taj problem.
Ako znamo da više od 12.000 ljudi nema rešeno stambeno pitanje onda je jasno da se decenijama unazad to pitanje nije rešavalo na način na koji je trebalo. Ideja nam je da jedan broj ljudi stambeno zbrinemo tako što će dobiti stan koji moraju da otkupe, a druge da stimulišemo da uzmu stambene kredite i da sami kupe stan ili zidaju kuće na određenoj vojnoj imovini.
Poslednja tri ministra odbrane imala su svoje koncepcije promena u vojsci i često su ulazli u sukobe sa oficirskim korom. Kako su regulisani odnosi ministarstva i generalštaba danas, odnosno da li ima mešanja struke u politiku i obrnuto?
Ono što ne dozvoljavam ni sebi, ni drugima, jeste da mešam struku i politiku. Lično se ne mešam u struku i ono što je rečeno iz nadležnih službi generalštaba prihvatam, ali i ne dozvoljavam kreiranje politike na način na koji to nije kandidovala moja stranka, niti kakvu ja ne bih podržavao.
Od poslednjih promena u vrhu vojske nemamo tenzije u odnosima i rezultati koje ostvarujemo na promociji vojske i na međunarodnom planu jesu rezultat sinergije koja postoji izemeđu civilnog i vojnog dela ministarstva. Funkcionišemo na mnogo kvalitetniji način, a verujem da uz određene promene u funkcionisanju u budućnosti možemo da napravimo još bolji i čvršći sistem.
Opozicione stranke nadaju se da vladajuća koalicija broji poslednje dane. Da li će kabinet Mirka Cvetkovića izgurati do kraja?
Neka nastave da broje, imaju da izbroje još oko 900 dana mandata ove Vlade. Ako se malo analizira šta se dešavalo u okruženju i Evropi svi oni koji su dobronamerni i ako ne podržavaju ovu vladu moraju da priznaju da je vlada povlačila poteze koji su spasili našu ekonomiju i državu.
Način na koji su druge vlade pokušavale da izađu iz krize, zapravo su pokazali koliko smo mi bolji od njih.
Prema podacima koji vas ujutru sačekaju na stolu iz VBA, da li smo blizu završetka saradnje sa tribunalom u Hagu?
Ne mogu da Vam kažem da li smo bliže ili dalje, ali je sigurno da se čine ozbiljni napori da se taj posao završi. Žalosno je što nismo imali prilike da se tim ljudima sudi u našoj zemlji, ali sistem vrednosti koji treba da nas vodi u pravcu evropske perspektive Srbije podrazumeva i konačno rešavanje te tragedije koja je trajala godinama na prostoru bivše Jugoslavije.
Tu spada i Rezolucija o Srebrenici koju je usvojila Skupština Srbije. Ubeđen sam da je ovo važan i preloman trenutak za budućnost Srbije. Znam da će uvek biti onih koji bi voleli da se stvari ne menjaju, onih koji bi želeli napred, a da drže kočnicu.
Sa jedne strane je general Vlada Trifunović, sa druge Milan Tepić. Ko je heroj?
Izuzetno teško pitanje. Obojca su, heroji na svoj način. Kao otac koji svoje sinove vidi jednog dana u Vojsci Srbije, nemam nikakvu dilemu da je general Trifunović učinio mnogo spašavanjem života vojnika.
Sa druge strane, kada se neko zavetovao da će dati život za odbranu zemlje imam i izuzetno veliko poštovanje prema ljudima koji su to zaista i učinili.
Nadam se da Srbija nikada više neće biti u prilici da na takav način vrednuje herojstvo naših oficira i da u budućnosti nećemo doći u situaciju da naši oficiri i vojnici ginu.
