Министарство одбране Републике Србије
 
04.07.2013.

Војска као судбина и пут Предрага Радуловића



У рано јутро 28. априла 1999. године, у касарни Дедиње, под бомбама НАТО настрадао је професионални војник Далибор Радуловић, припадник 25. батаљона војне полиције. Његов млађи брат Предраг дошао је у исту јединицу четири године касније, прво на добровољно служење војног рока, да би четири месеца касније почео ту и да ради и остао до данас, чувајући у срцу успомену на брата.

– Прошло је 14 година како га нема... Сваке године, тог априла, моји родитељи у селу Радичевић, код Бечеја, дају помен. Долазе нам представници Гарде, војне полиције. Колеге. Дођу око 10 сати у нашу кућу, одемо на гробље... Ручамо, мало поседимо. Они одвоје време за нас, а мојим родитељима то много значи. Знам да многи родитељи који су изгубили децу тешко носе бол па су склони да криве свакога. Никада нисмо тако размишљали – каже данас тридесетогодишњи Предраг.

Командант 25. батаљона војне полиције потпуковник Милан Лазић прекида Предрагово дуго ћутање о ноћи у којој је остао без брата.

– Пале су на њега степенице. Био је помоћник дежурног. На задатку, у обиласку зграде. Кад се такве трагичне ствари десе, било где, и у војсци, наравно, често крећу лавине сумњи у околности трагичног догађаја. Разумљиво, људима је тешко да прихвате сурову истину. Насупрот томе, свака наша посета породици Радуловић наново нас задиви. Угосте нас као да смо им род рођени. Такво поштовање према припадницима Војске Србије ретко се среће. Они су и на споменику Далибору уклесали речи захвалности Војној пошти 4795.

А то априлско јутро 1999. године, упркос ратном стању, шеснаестогодишњем Предрагу и две године млађем брату, изгледало је сасвим обично.
– Отишли смо ујутро на пецање на канал, четири километра од села. Дошао је један другар по нас. Рекао је да дођемо кући – зове нас мама. Мислио сам да нас зове онако, да се нешто помогне... Речи све теже излазе. Сузе одају да 14 година није довољно времена да сећање избледи.

– Испред куће, кад сам стигао, била су амбуланта кола и нека војна лица. Дошли су да обавесте породицу... Ћутао сам, нисам знао шта да кажем... Млађи брат је то баш тешко поднео.

Далибор је увек био брат за пример.
– Као најстарији, о мени и млађем брату водио је рачуна. Буквално нас је хранио, пресвлачио кад родитељи нису ту. Чувао нас. Таман је за толико био старији. Иако је имао 22 године, а ја 16, мени је деловао као да је много старији. Нисмо живели сјајно, био је тежак живот. И пре посла у Војсци је радио, и зарађивао... Никад није узео своју плату и отишао да је потроши на себе, увек је купио и нама нешто. Давао је и родитељима. Осећали смо његову пажњу.
Живео је у касарни, а кад је долазио кући испитивао сам га о свему... Али он није хтео да говори. Данас разумем зашто, о неким стварима с посла се не прича... А кад дође, понесе кући бели опасач и униформу, веш да мама опере, ја обавезно то обучем, да пробам... Сликао сам се тада у томе. Чувам слике из тог времена. У његовој војничкој кошуљи...

Одлуку да крене братовим стопама Предраг је донео још раније, али је ишао обилазницом.

– Циљ ми је да будем официр. Откад знам за себе волео сам војску. После првог покушаја који ми се измакао због лошије оцене из математике, пробао сам у школи за подофицире. Нисам прошао лекарски преглед у Новом Саду због, наводно, повећаног билирубина. Тада сам одлучио сам да се пријавим добровољно у војску. Тражио сам искључиво да будем овде, у 25. батаљону војне полиције.

И млађи Предрагов брат је професионални војник.

– Две године је млађи, а ово му је четврта година како је професионални војник у Речној флотили у Новом Саду. Сви кажу да личимо, а мени се не чини. Жарко желим да будем подофицир, завршио сам лидерски и основни курс за подофицире, три модула, и верујем да сам својим трудом и радом заслужио да будем овде где јесам, а и брат је. Да сам лош момак, било би ме срамота да очекујем да напредујем. Нисам овде само да бих наставио тамо где је Далибор стао. Ово је и мој пут.

У ходнику, на зиду, испред канцеларије команданта, слика Далибора Радуловића. На месту где је настрадао однедавно је и спомен-плоча. Близу степеница... А у недељу 28. априла служен је још један помен на сеоском гробљу у бачванском селу Радичевић.

 
MOD
Министарство одбране Републике Србије, Бирчанинова 5, Београд
Питања грађана: brziodgovor@mod.gov.rs, медијски захтеви: info@mod.gov.rs
Дозвољена је репродукција у целини и деловима уз обавезно навођење извора