Ministarstvo odbrane Republike Srbije
 
04.07.2013.

Vojska kao sudbina i put Predraga Radulovića



U rano jutro 28. aprila 1999. godine, u kasarni Dedinje, pod bombama NATO nastradao je profesionalni vojnik Dalibor Radulović, pripadnik 25. bataljona vojne policije. Njegov mlađi brat Predrag došao je u istu jedinicu četiri godine kasnije, prvo na dobrovoljno služenje vojnog roka, da bi četiri meseca kasnije počeo tu i da radi i ostao do danas, čuvajući u srcu uspomenu na brata.

– Prošlo je 14 godina kako ga nema... Svake godine, tog aprila, moji roditelji u selu Radičević, kod Bečeja, daju pomen. Dolaze nam predstavnici Garde, vojne policije. Kolege. Dođu oko 10 sati u našu kuću, odemo na groblje... Ručamo, malo posedimo. Oni odvoje vreme za nas, a mojim roditeljima to mnogo znači. Znam da mnogi roditelji koji su izgubili decu teško nose bol pa su skloni da krive svakoga. Nikada nismo tako razmišljali – kaže danas tridesetogodišnji Predrag.

Komandant 25. bataljona vojne policije potpukovnik Milan Lazić prekida Predragovo dugo ćutanje o noći u kojoj je ostao bez brata.

– Pale su na njega stepenice. Bio je pomoćnik dežurnog. Na zadatku, u obilasku zgrade. Kad se takve tragične stvari dese, bilo gde, i u vojsci, naravno, često kreću lavine sumnji u okolnosti tragičnog događaja. Razumljivo, ljudima je teško da prihvate surovu istinu. Nasuprot tome, svaka naša poseta porodici Radulović nanovo nas zadivi. Ugoste nas kao da smo im rod rođeni. Takvo poštovanje prema pripadnicima Vojske Srbije retko se sreće. Oni su i na spomeniku Daliboru uklesali reči zahvalnosti Vojnoj pošti 4795.

A to aprilsko jutro 1999. godine, uprkos ratnom stanju, šesnaestogodišnjem Predragu i dve godine mlađem bratu, izgledalo je sasvim obično.
– Otišli smo ujutro na pecanje na kanal, četiri kilometra od sela. Došao je jedan drugar po nas. Rekao je da dođemo kući – zove nas mama. Mislio sam da nas zove onako, da se nešto pomogne... Reči sve teže izlaze. Suze odaju da 14 godina nije dovoljno vremena da sećanje izbledi.

– Ispred kuće, kad sam stigao, bila su ambulanta kola i neka vojna lica. Došli su da obaveste porodicu... Ćutao sam, nisam znao šta da kažem... Mlađi brat je to baš teško podneo.

Dalibor je uvek bio brat za primer.
– Kao najstariji, o meni i mlađem bratu vodio je računa. Bukvalno nas je hranio, presvlačio kad roditelji nisu tu. Čuvao nas. Taman je za toliko bio stariji. Iako je imao 22 godine, a ja 16, meni je delovao kao da je mnogo stariji. Nismo živeli sjajno, bio je težak život. I pre posla u Vojsci je radio, i zarađivao... Nikad nije uzeo svoju platu i otišao da je potroši na sebe, uvek je kupio i nama nešto. Davao je i roditeljima. Osećali smo njegovu pažnju.
Živeo je u kasarni, a kad je dolazio kući ispitivao sam ga o svemu... Ali on nije hteo da govori. Danas razumem zašto, o nekim stvarima s posla se ne priča... A kad dođe, ponese kući beli opasač i uniformu, veš da mama opere, ja obavezno to obučem, da probam... Slikao sam se tada u tome. Čuvam slike iz tog vremena. U njegovoj vojničkoj košulji...

Odluku da krene bratovim stopama Predrag je doneo još ranije, ali je išao obilaznicom.

– Cilj mi je da budem oficir. Otkad znam za sebe voleo sam vojsku. Posle prvog pokušaja koji mi se izmakao zbog lošije ocene iz matematike, probao sam u školi za podoficire. Nisam prošao lekarski pregled u Novom Sadu zbog, navodno, povećanog bilirubina. Tada sam odlučio sam da se prijavim dobrovoljno u vojsku. Tražio sam isključivo da budem ovde, u 25. bataljonu vojne policije.

I mlađi Predragov brat je profesionalni vojnik.

– Dve godine je mlađi, a ovo mu je četvrta godina kako je profesionalni vojnik u Rečnoj flotili u Novom Sadu. Svi kažu da ličimo, a meni se ne čini. Žarko želim da budem podoficir, završio sam liderski i osnovni kurs za podoficire, tri modula, i verujem da sam svojim trudom i radom zaslužio da budem ovde gde jesam, a i brat je. Da sam loš momak, bilo bi me sramota da očekujem da napredujem. Nisam ovde samo da bih nastavio tamo gde je Dalibor stao. Ovo je i moj put.

U hodniku, na zidu, ispred kancelarije komandanta, slika Dalibora Radulovića. Na mestu gde je nastradao odnedavno je i spomen-ploča. Blizu stepenica... A u nedelju 28. aprila služen je još jedan pomen na seoskom groblju u bačvanskom selu Radičević.

 
MOD
Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Birčaninova 5, Beograd
Pitanja građana: brziodgovor@mod.gov.rs, medijski zahtevi: info@mod.gov.rs
Dozvoljena je reprodukcija u celini i delovima uz obavezno navođenje izvora