30.03.2018.
Ретроспектива 70 година „Застава Филма“ на Фестивалу документарног и краткометражног филма
Стари знанци поново заједно – тако би се, укратко, могао представити вечерашњи наступ Војно филмског центра „Застава Филм“ у Дому омладине Београда, на фестивалу „Мартовски“ посвећеном документарном и краткометражном играном филму. Јер, као што рекоше организатори фестивала поздрављајући посетиоце, „Застава филм“ је једна од оних продуцентских кућа које су све ове године градиле и одржавале овај фестивал, што је чини правом националном кућом филма. Стога је било природно да ова продуцентска кућа обележавање 70 година постојања и рада започне управо на овом фестивалу, једном ретроспективом филмова различитих типова, али свих од реда врхунске вредности.
„Са 2500 снимљених филмова и преко 150 домаћих и међународних признања, Застава филм је достигао највише домете у српској и југословенској филмској продукцији и постао аутентичан сведок и хроничар војничке историје на овим просторима“, истакао је, отварајући ретроспективу, директор ове куће, потпуковник Горан Иконић. „Готово да нема познатијег имена из света филма са ових простора који није прошао кроз Заставу, радећи или сарађујући са њом. Сви они дали су немерљив допринос развоју ове куће а од ње добили јединствена искуства. Име ове установе ковали су и њени запослени радници који су га својом неисцрпном енергијом стварали и калили и када је то било лако али и када је било тешко. А тешко је било у временима када су се бранили наш народ и земља и када су људи Војнофилмског центра били у рову са нашим ратницима, снимајући херојски отпор у ратним дејствима и одбрани од агресора.“
Из тог огромног фундуса публика је вечерас могла видети неколико дела награђених баш на овом фестивалу.
Од „Сузе на лицу“ Стјепана Заниновића чији је повод био један скуп нациста у Немачкој 60-их година а порука колико је лако уништити скупо плаћени мир, до „Воза“ из 2002. године који без икаквог текста говори о ноћи 23.-24. март 1999. године, заокружен је један круг дуг седам деценија. И у том кругу, нашле су се „Тишине“, кратки филм номинован својевремено за „Оскара“ о казненој експедицији нациста у Србији 1941. године и разлици између човека и нељудског. Ту је и „Смрт паора Ђурице“, који је пред казненом експедицијом направио једини избор - како ће умрети. Одиста узбудљив као какав акциони филм, „На стазама Гамса“, показао је како су се обучавале планинске јединице ЈНА. Ако је врло кратко „Гнездо“ Миливоја Несторовића прича о тешком подизању потомака, анимирани филм „Понтије Пилат“ Николе Мајдака говори о вечној одговорности за уништење живота али и колико је безуспешан покушај прања од исте. Јер, неке крваве стопе увек остану... „Шантић 1993.“ Стјепана Заниновића је на најфинији начин проговорио о ужасу рата, подељених градова попут Мостара те године, и браће која су заборавила да другог неба осим овог немају.
