Остварен сан младим потпоручницима
Жеља најбољег у рангу 135. класе Војне академије, потпоручника Александра Боровчанина, уједно је била и остварење сна двоје његових класића, брачног пара потпоручника Николе и Теодоре Ђокић.
– Потпоручник Боровчанин је био код начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића на разговору, поводом његовог постављења на прву официрску дужност, пошто први у рангу има право да бира место службовања. На питање генерала Диковића да ли треба, према његовом мишљењу, још некоме изаћи у сусрет, он је предложио нас двоје, каже Теодора.Начелник Генералштаба је подржао идеју и двоје младих потпоручника данас раде у истом гарнизону – Никола у 41. пешадијском батаљону у Бујановцу, а Теодора у 42. пешадијском батаљону у Врању.
–Нама је само било важно да добијемо исти гарнизон, без обзира на место. Одушевљена сам Врањем, атмосфером и људима, и све је на крају испало одлично, каже Теодора а њен супруг додаје - Ми смо приликом попуњавања листе жеља, за прво место службовања написали да смо у браку и да бисмо волели да добијемо исти гарнизон.
Никола је родом из села Малошишта, код Ниша, а Теодора је Београђанка. Обоје су на Војној академији завршили смер пешадија.
– Пошто смо студирали исти смер, познавали смо се од почетка Војне акдемије. Везу смо започели на полигону САС Међа, 5. јуна 2013. године, док смо били на терену. Верили смо се у новембру исте године, а наредне, у марту, и венчали. На Академији је наш брак функционисао као и веза. Један викенд смо у Београду, други у Нишу, објашњава Никола. Теодорин утисак је сличан.
– Наш живот на Академији се после венчања није много разликовао од дотадашњег. И даље је свако живео са својим цимерима у соби, мада смо нас двоје слободно време проводили заједно. Чак смо и на настави седели једно поред другог. Наше обавезе током студија остале су исте, само смо једно другом били много већа подршка и ослонац него иначе, и самим тим смо били у предности у односу на остале класиће, каже Теодора.
