Пешадинка у срцу
Татјана Петровић је припадница млађе генерације, али се по много чему разликује од осталих припадница свог пола. Она носи униформу и официр је у чину потпоручника. Завршила је Војну академију 2011. године, у првој генерацији од 19 жена, колико је тада добило потпоручничке чинове. Изабрала је посао који воли, и како каже, пешадинка је речју и делом. Можда је њен пут био тежи од осталих колегиница, јер је одмах бачена у ватру, а њено сналажење на првој официрској дужности приметили су многи.
Рођена је у Београду, завршила правно-биротехничку школу, а онда, по својој жељи, конкурисала за Војну академију. И била примљена. У њеној породици нико није радио у војсци нити имао везе с том институцијом – мајка јој је медицинска сестра, а отац запослен у железници. Она је кренула својим путем, вођена сјајем официрских звездица.
– После завршетка Академије, моје колегинице, њих 18, добиле су за место службе Београду или околину, а ја Врање. Искрено, није ми било право с обзиром на то да сам имала добар просек и хтела да напредујем, да упишем мастер студије, а знала сам да доле то нећу моћи. Тешко ми је пало и одвајање од породице. Али морала сам да се помирим с тим. Кад сам дошла у Врање, добила сам да радим у 42. пешадијском батаљону, као командир 1. вода. Касније су ме пребацили у Бујановац, у 41. пешадијски батаљон. И тада почињу непрекидни терени – 21 дан у бази, па пет дана одмарам. И све у круг – каже Татјана.
Када је прешла у тај батаљон, најчешће је боравила на бази „Цворе”, али су под окриљем њене чете биле и друге базе – Печено брдо, Мађере, Шевудске ливаде.
Када је прекомандована у 224. центар за електронска дејства, јула 2013. године, опет је била разочарана, јер је желела Специјалну бригаду.
– Било ми је драго што се враћам у Београд, али ми није било свеједно што сам дошла у Центар где нема пешадије, а ја сам, ипак, пешадинка. У мислима ме греје помисао да ћу можда једног дана досањати свој сан и бити припадница Специјалне бригаде.
Иако 224. центар за електронска дејства можда није био њен професионални избор, али животни свакако јесте – ту је упознала мајора Бојана Раковића. Била је то љубав на први поглед, али је за неколико месеци постала љубав на даљину, јер је мајор Раковић отишао у мировну мисију у Либан. Љубав је издржала раздвојеност од шест месеци и ускоро ће се венчати.
