Pešadinka u srcu
Tatjana Petrović je pripadnica mlađe generacije, ali se po mnogo čemu razlikuje od ostalih pripadnica svog pola. Ona nosi uniformu i oficir je u činu potporučnika. Završila je Vojnu akademiju 2011. godine, u prvoj generaciji od 19 žena, koliko je tada dobilo potporučničke činove. Izabrala je posao koji voli, i kako kaže, pešadinka je rečju i delom. Možda je njen put bio teži od ostalih koleginica, jer je odmah bačena u vatru, a njeno snalaženje na prvoj oficirskoj dužnosti primetili su mnogi.
Rođena je u Beogradu, završila pravno-birotehničku školu, a onda, po svojoj želji, konkurisala za Vojnu akademiju. I bila primljena. U njenoj porodici niko nije radio u vojsci niti imao veze s tom institucijom – majka joj je medicinska sestra, a otac zaposlen u železnici. Ona je krenula svojim putem, vođena sjajem oficirskih zvezdica.
– Posle završetka Akademije, moje koleginice, njih 18, dobile su za mesto službe Beogradu ili okolinu, a ja Vranje. Iskreno, nije mi bilo pravo s obzirom na to da sam imala dobar prosek i htela da napredujem, da upišem master studije, a znala sam da dole to neću moći. Teško mi je palo i odvajanje od porodice. Ali morala sam da se pomirim s tim. Kad sam došla u Vranje, dobila sam da radim u 42. pešadijskom bataljonu, kao komandir 1. voda. Kasnije su me prebacili u Bujanovac, u 41. pešadijski bataljon. I tada počinju neprekidni tereni – 21 dan u bazi, pa pet dana odmaram. I sve u krug – kaže Tatjana.
Kada je prešla u taj bataljon, najčešće je boravila na bazi „Cvore”, ali su pod okriljem njene čete bile i druge baze – Pečeno brdo, Mađere, Ševudske livade.
Kada je prekomandovana u 224. centar za elektronska dejstva, jula 2013. godine, opet je bila razočarana, jer je želela Specijalnu brigadu.
– Bilo mi je drago što se vraćam u Beograd, ali mi nije bilo svejedno što sam došla u Centar gde nema pešadije, a ja sam, ipak, pešadinka. U mislima me greje pomisao da ću možda jednog dana dosanjati svoj san i biti pripadnica Specijalne brigade.
Iako 224. centar za elektronska dejstva možda nije bio njen profesionalni izbor, ali životni svakako jeste – tu je upoznala majora Bojana Rakovića. Bila je to ljubav na prvi pogled, ali je za nekoliko meseci postala ljubav na daljinu, jer je major Raković otišao u mirovnu misiju u Liban. Ljubav je izdržala razdvojenost od šest meseci i uskoro će se venčati.
