20.09.2013.
Војни полицајац из пожара извукао старицу
Ако је тачно да подофицири имају највећу директну одговорност за обуку војника, онда је заставник прве класе Ранко Пашић, са неколико колега, својим поступком дао пример младим припадницима Војске Србије како се одлуке доносе у делићу секунде и без размишљања прискаче у помоћ људима у невољи
– Да ми није било овог човека, да ме извуче из ватре, која ми је пре неколико дана захватила кућу, била бих још теже повређена, ако не и мртва. Бог нека га поживи још сто година – каже седамдесетосмогодишња Љубица Лазаревић, коју је из пожара у њеној кући 11. септембра извукао заставник прве класе Ранко Пашић, главни подофицир трећег батаљона војне полиције, с колегама. Бака Љубица, иначе, кућу има у непосредној близини касарне „Књаз Михаило“ у Нишу. Старица је приликом пожара добила тешке опекотине леве руке, испод врата и по лицу.Ако је тачно да подофицири имају највећу директну одговорност за обуку војника, онда је заставник Пашић својим поступком дао пример младим припадницима Војске Србије, како се одлуке доносе у делићу секунде и без размишљања прискаче у помоћ људима у невољи.
– Прошло је 15 часова и са четворицом колега сам с посла кренуо кући. Видели смо дим у дворишту једне од оближњих кућа, а неки старији човек из комшилука викао је „баба је остала у кући“. Кућа има три просторије, а предсобље, које је потпуно изгорело, налази се с дворишне стране. Колеге су почеле да разбијају прозоре који гледају према улици, не би ли видели старицу. Утрчао сам у двориште, потражио унесрећену жену, али од дима ништа нисам видео. Поквасио сам се на чесми, главу сам прекрио мокром крпом, удахнуо и утрчао у запаљену кућу – сећа се заставник Пашић. – Предсобље је већ било захваћено пламеном, а обе собе пуне густог дима од запаљених греда, пластике, гуме и коже. Старица није била у предсобљу. Погледао сам ка једној од соба и угледао је на поду, у полусвесном стању. Тада је почео да пада и цреп с крова куће.
Старицу је из куће заставник изнео у неколико корака, јер због дима није смео да удахне ваздух. Тих неколико минута, како каже, чинило му се као вечност.
– Никада ми време није тако споро пролазило. У једном тренутку сам искренуо ногу, али без последица – каже четрдесеттрогодишњи војни полицајац. – Када сам изашао, предао сам старицу капетану Зорану Божовићу, који јој је пружио прву помоћ. С колегама сам наставио да гасим ватру, а веома брзо су дошли и ватрогасци и хитна помоћ. Сутрадан сам отишао да видим баку.
Бака Љубица је у кући угостила спасиоца и његове колеге. И сама се присећала догађаја дан раније.
– Кувала сам пекмез од бресака, у дворишту. Фуруна се загасила око подне. Поподне сам провела гледајући телевизију и успавала сам се на каучу. Никако не могу да објасним себи, како сам се нашла код врата од собе. Сигурна сам, међутим, да је пожар избио због старих и неисправних инсталација. Ја у овој кући не живим 55 година. У њој летујем, а зиму проводим код сина у Београду – објашњава она.
Поред Пашића и Божовића, у спасавању и гашењу пожара учествовали су и старији водници прве класе Дејан Илић, Милан Јанковић и Жељко Пешић, те десетари Бобан Илић и Стеван Игњатовић.
