Министарство одбране Републике Србије
 
07.09.2015

Подвиг десетара Божа Плавшића



Рани јутарњи сати, око пет, 23. мај. Дежурство, у још увек неразбуђеној варошици Драгинцу, на понтонском мосту преко Јадра, као и свако претходно. Десетар Божо Плавшић, помоћник дежурног логорске просторије, искусни послужилац понтонског моста у групи за његово одржавање из састава 1. понтонирског батаљона из шабачке касарне „Церски јунаци”, будан је. Мотри на проређен ранојутарњи саобраћај, повремено обилазећи понтоне, проверавајући сајле и спојеве. Уз поплавама тешко оштећен бетонски, војни понтонски мост свакодневно обезбеђује нормалан живот хиљадама мештана из околине, па ни најмањег пропуста не сме бити.

Podvig– Као да сам нешто предосећао. Прегледајући мост, поглед сам скренуо ка оближњој, стотинак метара удаљеној групи од пет, шест кућа и угледао како се, из тог правца, уздиже густ облак дима, прича десетар Божо Плавшић. Одмах сам пробудио поручника Стефана Ђорђевића, команданта мостовног места преласка, известио га о уоченом, узео заштитну маску и рукавице и појурио у правцу дима. У дворишту спратне куће стајала је жена, Милена, уплакана, видно под стресом, и запомагала. Има ли кога у кући, упитао сам. Горе на спрату гори, тамо ми је супруг, покушава да угаси ватру, успела је да проговори!

Утрчао сам у кућу са заштитном маском на глави и појурио кроз густ и врео дим степеницама које су водиле на спрат. Неколико тренутака ми је требало да уочим човека, шездесетчетворогишњег Мишу, већ малаксалог од дима и топлоте. Прихватио сам га и полако спустио низ степенице, све до дворишта. Поново сам се вратио у кућу, на спрат. Затворио сам врата собе захваћене ватром како бих барем за кратко спречио ширење ватре на остале просторије у кући. У силаску сам успео да пронађем разводну таблу за струју и искључим главни прекидач. Све то трајало је десетак минута, можда и краће, а чинило ми се као вечност. Убрзо су се појавили и ватрогасци из Лознице. Упознао сам их са ситуацијом, након тога отпочели су са гашењем пожара. Прихватио сам једно од ватрогасних црева и са подигнутих ватрогасних мердевина укључио се с ватрогасцима у гашење.

То је то. Нема ту ничег посебног. Ни о својој породици, супрузи Весни и ћерки Нини, ни о себи у тим тренуцима нисам размишљао. Да ли је, и колико опасно. Једноставно, није било времена за тако нешто. Уосталом, војник сам. Важно је било деловати што пре, спасти живот и тешком муком стечену имовину људи – испричао нам је десетар Плавшић.

По наводима очевидаца догађаја, несрећа је прошла без последица по живот и здравље људи и веће материјалне штете, захваљујући у првом реду управо десетару Војске Србије.

Иако о томе нерадо говори, уследиле су похвале и честитке ватрогасаца, колега, старешина, и безгранична захваљивања Милене и Мише Аврамовић.

Недавно се десетар Божо обрео са јединицом на истом војничком задатку у Драгинцу. Чувши за то, Милена и Миша нису пропустили прилику да га позову у госте. Новостеченом пријатељству и разговору као да није било краја. Да није било нашег Божа ко зна шта би се све оног кобног јутра издешавало и како би се све завршило, тврде Аврамовићи.

– Срећан сам због спасеног живота. Па то би без двоумљења урадио сваки припадник наше Војске! – скромно ће десетар Божо Плавшић.

Будимир М. ПОПАДИЋ