07.09.2015.
Подвиг десетара Божа Плавшића
Рани јутарњи сати, око пет, 23. мај. Дежурство, у још увек неразбуђеној варошици Драгинцу, на понтонском мосту преко Јадра, као и свако претходно. Десетар Божо Плавшић, помоћник дежурног логорске просторије, искусни послужилац понтонског моста у групи за његово одржавање из састава 1. понтонирског батаљона из шабачке касарне „Церски јунаци”, будан је. Мотри на проређен ранојутарњи саобраћај, повремено обилазећи понтоне, проверавајући сајле и спојеве. Уз поплавама тешко оштећен бетонски, војни понтонски мост свакодневно обезбеђује нормалан живот хиљадама мештана из околине, па ни најмањег пропуста не сме бити.
– Као да сам нешто предосећао. Прегледајући мост, поглед сам скренуо ка оближњој, стотинак метара удаљеној групи од пет, шест кућа и угледао како се, из тог правца, уздиже густ облак дима, прича десетар Божо Плавшић. Одмах сам пробудио поручника Стефана Ђорђевића, команданта мостовног места преласка, известио га о уоченом, узео заштитну маску и рукавице и појурио у правцу дима. У дворишту спратне куће стајала је жена, Милена, уплакана, видно под стресом, и запомагала. Има ли кога у кући, упитао сам. Горе на спрату гори, тамо ми је супруг, покушава да угаси ватру, успела је да проговори! Утрчао сам у кућу са заштитном маском на глави и појурио кроз густ и врео дим степеницама које су водиле на спрат. Неколико тренутака ми је требало да уочим човека, шездесетчетворогишњег Мишу, већ малаксалог од дима и топлоте. Прихватио сам га и полако спустио низ степенице, све до дворишта. Поново сам се вратио у кућу, на спрат. Затворио сам врата собе захваћене ватром како бих барем за кратко спречио ширење ватре на остале просторије у кући. У силаску сам успео да пронађем разводну таблу за струју и искључим главни прекидач. Све то трајало је десетак минута, можда и краће, а чинило ми се као вечност. Убрзо су се појавили и ватрогасци из Лознице. Упознао сам их са ситуацијом, након тога отпочели су са гашењем пожара. Прихватио сам једно од ватрогасних црева и са подигнутих ватрогасних мердевина укључио се с ватрогасцима у гашење.
То је то. Нема ту ничег посебног. Ни о својој породици, супрузи Весни и ћерки Нини, ни о себи у тим тренуцима нисам размишљао. Да ли је, и колико опасно. Једноставно, није било времена за тако нешто. Уосталом, војник сам. Важно је било деловати што пре, спасти живот и тешком муком стечену имовину људи – испричао нам је десетар Плавшић.
По наводима очевидаца догађаја, несрећа је прошла без последица по живот и здравље људи и веће материјалне штете, захваљујући у првом реду управо десетару Војске Србије.
Иако о томе нерадо говори, уследиле су похвале и честитке ватрогасаца, колега, старешина, и безгранична захваљивања Милене и Мише Аврамовић.
Недавно се десетар Божо обрео са јединицом на истом војничком задатку у Драгинцу. Чувши за то, Милена и Миша нису пропустили прилику да га позову у госте. Новостеченом пријатељству и разговору као да није било краја. Да није било нашег Божа ко зна шта би се све оног кобног јутра издешавало и како би се све завршило, тврде Аврамовићи.
– Срећан сам због спасеног живота. Па то би без двоумљења урадио сваки припадник наше Војске! – скромно ће десетар Божо Плавшић.
Будимир М. ПОПАДИЋ
