Министарство одбране Републике Србије
 
17.07.2017

Интервју министра одбране Александра Вулина за магазин „Одбрана“



ЗА ЈА­КУ И ЗА­ДО­ВОЉ­НУ ВОЈ­СКУ
 

Не­пу­не две не­де­ље од из­бо­ра на функ­ци­ју ми­ни­стра, Алек­сан­дар Ву­лин ја­сно де­фи­ни­ше при­о­ри­те­те свог ман­да­та – по­бољ­ша­ње ма­те­ри­јал­ног по­ло­жа­ја при­пад­ни­ка си­сте­ма од­бра­не и ре­а­фир­ма­ци­ја дру­штве­не уло­ге Вој­ске Ср­би­је. По­ли­ти­ка од­бра­не, ка­же но­ви ре­сор­ни ми­ни­стар, не­ће се ме­ња­ти, а на­ша зе­мља оста­ће вој­но не­свр­ста­на. Не­за­ви­сност у до­но­ше­њу од­лу­ка ко­је се ти­чу без­бед­но­сти је ску­па, али Ср­би­ја од ње не­ће од­у­ста­ти.
          
У пр­вом ин­тер­вјуу од сту­па­ња на ду­жност ми­ни­стар Ву­лин го­во­ри о пер­цеп­ци­ји сло­же­ног си­сте­ма ко­ји му је дат у над­ле­жност, од­но­су по­ли­ти­ке и стру­ке, про­фе­си­о­нал­ним иза­зо­ви­ма и лич­ним про­жи­вља­ва­њи­ма ду­жно­сти ко­ја га оче­ку­је.
 
Ва­ша обра­ћа­ња у пр­вим да­ни­ма по­сле из­бо­ра за ми­ни­стра од­бра­не ока­рак­те­ри­са­ло је не­ко­ли­ко сна­жних по­ру­ка упу­ће­них, пре свих, при­пад­ни­ци­ма Вој­ске Ср­би­је. Сти­че се ути­сак да сте, апо­стро­фи­ра­ју­ћи осе­ћа­ња ду­жно­сти и ча­сти, же­ле­ли да ка­же­те: „Ја сам је­дан од вас!”.
 

– Ово ни­је обич­на вој­ска. Ово је Вој­ска Ср­би­је! Ово је вој­ска ко­ја је увек би­ла са сво­јим на­ро­дом и на стра­ни на­ро­да, на пра­вед­ни­јој стра­ни све­та. И у Пр­вом и Дру­гом свет­ском ра­ту и за вре­ме НА­ТО агре­си­је, без об­зи­ра на раз­ли­чи­та име­на и иде­о­ло­ги­је, по­ка­зи­ва­ла је не­ве­ро­ват­ну хра­брост. У срп­ском на­ро­ду вој­ска ни­је „са­мо” вој­ска, ин­сти­ту­ци­ја, део др­жав­ног си­сте­ма. Вој­ска је на­чин жи­во­та, од­нос пре­ма све­ту. Би­ти у си­сте­му од­бра­не је, са­мо по се­би, ве­ли­ка част. Во­ди­ти га –  огром­на је од­го­вор­ност. И ка­да до­би­је­те та­кву при­ли­ку мо­ра­те уло­жи­ти чи­та­вог се­бе, сву сво­ју енер­ги­ју и зна­ње да би­сте од­го­во­ри­ли иза­зо­ву.
 
При­ли­ком по­се­те цен­тру за обу­ку у Ва­ље­ву из­не­на­ди­ли сте јав­ност ис­по­ве­шћу о раз­ло­зи­ма због ко­јих сво­је­вре­ме­но ни­сте слу­жи­ли вој­ни рок.
 
– Дра­го ми је што сам имао при­ли­ку да то ис­при­чам упра­во де­ци ко­ја до­бро­вољ­но слу­же вој­ску. Ни­сам же­лео да од­го­ва­рам ни по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма, ни ла­жним ана­ли­ти­ча­ри­ма. То ме не за­ни­ма. Али ме за­ни­ма ми­шље­ње те де­це и ми­шље­ње њи­хо­вих ро­ди­те­ља. За­ни­ма ме ми­шље­ње сва­ког при­пад­ни­ка Вој­ске Ср­би­је. И за­то сам осе­тио по­тре­бу да њи­ма ка­жем, јер тре­ба да зна­ју. Зна­те, ра­сте­те са иде­јом да ће­те јед­ног да­на би­ти у уни­фор­ми, да ће­те као отац, де­да, пра­де­да са оруж­јем ста­ти под за­ста­ву сво­је зе­мље... Као у оном сти­ху „Би­је­лог дуг­ме­та”: „А ти ли­је­па као Ар­ми­ја ис­под за­ста­ва...” И он­да до­ђе дан ка­да вам ка­жу да ваш хен­ди­кеп не мо­же да бу­де пре­ва­зи­ђен...
 
Ре­кло би се да при­лич­но емо­тив­но про­жи­вља­ва­те се­ћа­ња на тај пе­ри­од мла­до­сти.
 
Ја сам се чак и жа­лио, ишао на ВМА, али ни­је би­ло по­мо­ћи, као што је не­ма ни да­нас. У то вре­ме сам имао ди­оп­три­ју не­што ви­ше од се­дам, а да­нас је мно­го, мно­го ве­ћа и ако на­ши ле­ка­ри не сми­сле не­ку до­бру опе­ра­ци­ју бо­јим се да ће би­ти још те­же. То је ве­ли­ко раз­о­ча­ра­ње ко­је осе­ти­те у се­бе, на­рав­но. Ја сам Ср­бин, а у Ср­ба ко ни­је слу­жио вој­ску... Зна­те и са­ми. И ка­да се су­о­чи­те са ти­ме, бу­де те­шко. Зби­ља за­ви­дим тој де­ци јер мо­гу да слу­же сво­јој зе­мљи у уни­фор­ми. Они тре­ба да зна­ју да чо­век ко­ји во­ди њи­хо­во ми­ни­стар­ство ни­је не­ко ко би се скло­нио од вој­не оба­ве­зе. За вре­ме НА­ТО агре­си­је 1999. го­ди­не до­бро­вољ­но сам се при­ја­вио у Вој­ску Ју­го­сла­ви­је зах­те­ва­ју­ћи да ми до­де­ле рат­ни рас­по­ред, ма­кар и као обич­ном пе­ша­дин­цу, што ми је и би­ла же­ља и ка­да сам се при­ја­вио у вој­ни од­сек са на­ме­ром да слу­жим вој­ску. Та­да ми је ре­че­но да су им по­треб­ни до­бро­вољ­ци про­тив­а­ви­он­ци и ин­же­њер­ци, а не пе­ша­ди­ја. При­зна­јем, ни­сам им ре­као да сам не­спо­со­бан. Са­мо сам хтео да по сва­ку це­ну бу­дем та­мо где је нај­те­же. Вра­ти­ли су ме.
 
Шта сма­тра­те пр­вим иза­зо­вом но­ве ду­жно­сти?
 
– Пр­ви иза­зов је ка­ко по­пра­ви­ти ма­те­ри­јал­ни по­ло­жај при­пад­ни­ка вој­ске, ка­ко обез­бе­ди­ти да и у вре­ме­ну штед­ње ар­ми­ја осе­ти сво­ју из­у­зет­ност. Же­лим да се при­пад­ни­ци вој­ске осе­те из­у­зет­ним и да то чи­та­во дру­штво це­ни. То је мој пр­ви и по­след­њи иза­зов. То је мој по­сао. На­рав­но, ту је и са­вре­ме­но на­о­ру­жа­ње, тех­ни­ка, опре­ма... Али чо­век ко­ји ра­ди на тој тех­ни­ци мо­ра да бу­де за­до­во­љан или ба­рем за­до­вољ­ни­ји не­го што је са­да.
 
Ни­је нео­бич­но да се ма­те­ри­јал­ни по­ло­жај при­пад­ни­ка вој­ске ста­вља у пр­ви план на по­чет­ку ман­да­та но­вог ми­ни­стра. Ме­ђу­тим, Вас је из­дво­ји­ла ре­че­ни­ца ко­ју сте из­го­во­ри­ли при­ли­ком по­се­те Ге­не­рал­шта­бу да „чи­та­во дру­штво тре­ба да во­ди ра­чу­на о ми­шље­њу и ста­во­ви­ма Вој­ске Ср­би­је”. Ка­ко на­ме­ра­ва­те то да по­стиг­не­те?
 
– Став ар­ми­је мо­ра да се чу­је. Она мо­ра да бу­де гла­сни­ја. Ово је­сте ци­вил­но дру­штво и та­ко тре­ба да оста­не. И на­рав­но да ће ци­ви­ли кон­тро­ли­са­ти вој­ску, али вој­ска има сво­је спе­ци­фич­но­сти и вред­но­сти ко­је чу­ва. Без­у­слов­на вред­ност сло­бо­де, те­ри­то­ри­јал­ног ин­те­гри­те­та и до­сто­јан­ства јед­не зе­мље. Ар­ми­ја је чу­вар тог нај­бо­љег. Си­стем без­бед­но­сти не­ма са­мо вој­ну, не­го и ци­вил­ну ком­по­нен­ту. Вој­ска има ка­па­ци­тет да до­при­не­се раз­во­ју ци­вил­не за­шти­те спро­во­де­ћи обу­ку, али нај­ва­жни­је је што она мо­же вра­ти­ти од­ре­ђе­ни си­стем вред­но­сти ко­ји је на­пу­штен. Мо­ра­мо осе­ти­ти да Вој­ска Ср­би­је има ути­цај на сва­ко­днев­ни жи­вот сва­ког гра­ђа­ни­на. Она тре­ба да уми­ру­је и охра­бру­је та­ко што ће ре­ћи: Ово су вред­но­сти ко­је се у срп­ском на­ро­ду ни­ка­да не­ће про­ме­ни­ти! Ми мо­ра­мо да­ти при­ли­ку вој­сци да по­ша­ље по­ру­ку о се­би. Тре­ба да ува­жа­ва­мо став ње­ног ге­не­ра­ла, али и да зна­мо ка­ко раз­ми­шља вој­ник. Да ли је за­до­во­љан или не­за­до­во­љан, шта му је по­треб­но...
 
Мно­ги су уки­да­ње оба­ве­зног слу­же­ња вој­ног ро­ка кри­ти­ко­ва­ли упра­во јер је то би­ла ди­рект­на фи­зич­ка и пси­хо­ло­шка ве­за Вој­ске и на­ро­да. Про­те­клих ме­се­ци би­ло је ви­ше јав­них ини­ци­ја­ти­ва да се та од­лу­ка ре­ви­ди­ра. Ка­кав је Ваш став о том пи­та­њу?
 
– Оба­ве­зно слу­же­ње вој­ног ро­ка вра­ти­ле су мно­ге зе­мље, по­пут Швед­ске, на при­мер. Не­ке га ни­ка­да ни­су ни уки­ну­ле. То је и су­ви­ше ком­плек­сна те­ма да бих о њој, у овом тре­нут­ку, мо­гао да се из­ја­сним, по­го­то­во не екс­пли­цит­но. Ни­је то не­што што ми­ни­стар мо­же да пре­се­че. Чи­та­во дру­штво тре­ба да раз­ми­сли о то­ме. Исти­на је да се про­те­клих го­ди­на пу­но при­ча­ло о тој те­ми и ка­да слу­ша­те ме­ди­је мо­гли би­сте да до­ђе­те до за­кључ­ка да је ско­ро 100 од­сто Ср­ба за вра­ћа­ње оба­ве­зног слу­же­ња вој­ске. А он­да по­зо­ве­те ре­зер­ви­сте на ве­жбу и до­жи­ви­те сал­ве на­па­да. Ка­жу ка­ко се „ми­ли­та­ри­зу­је дру­штво”, пи­та­ју „за ко­ји се рат ми то спре­ма­мо!?” итд. Да­кле, мо­ра­мо о то­ме сви до­бро да раз­ми­сли­мо. Да, чи­ње­ни­ца је да се уки­да­њем оба­ве­зног слу­же­ња ве­за вој­ске и дру­штва ста­њи­ла. Ни­је се из­гу­би­ла, и ни­ка­да се не­ће из­гу­би­ти, али се не­ми­нов­но ста­њи­ла. Упра­во же­лим да ту ве­зу оја­чам ка­ко би вој­ска по­но­во по­ста­ла део на­шег сва­ко­днев­ног жи­во­та.
 
Мно­гим ми­ни­стри­ма пре Вас, као уо­ста­лом и Ва­ма, део јав­но­сти за­ме­рао је чи­ње­ни­цу да ни­сте чо­век „из стру­ке”. Ме­ђу­тим, име­но­ва­ње ге­не­рал-пот­пу­ков­ни­ка у пен­зи­ји Алек­сан­дра Жив­ко­ви­ћа на ме­сто др­жав­ног се­кре­та­ра у Ми­ни­стар­ству од­бра­не ба­ца дру­га­чи­је све­тло на но­ви ме­наџ­мент си­сте­ма. Шта је по­за­ди­на од­лу­ке да се на ме­сто, до са­да углав­ном ре­зер­ви­са­но за по­ли­ти­ча­ре, по­ста­ви чо­век за­вид­не вој­нич­ке би­о­гра­фи­је?
 
– Стру­ка мо­ра да се пи­та. Од на­чел­ни­ка Ге­не­рал­шта­ба до др­жав­ног се­кре­та­ра, сви тре­ба да бу­ду струч­ња­ци. Ја сам по­ли­ти­чар. Ми­ни­стар и тре­ба да бу­де по­ли­ти­чар. Мој по­сао је да про­на­ла­зим на­чи­не да по­бољ­ша­вам по­ло­жај Вој­ске, да чу­вам основ­не смер­ни­це по­ли­ти­ке од­бра­не, а струч­ња­ци тре­ба да се ба­ве стру­ком. Зар ми­сли­те да би­ло ко­ји по­ли­ти­чар ко­ји се на­шао на мом ме­сту, ко зна ко­ли­ко го­ди­на уна­зад, бо­ље по­зна­је вој­ску од Ди­ко­ви­ћа или Жив­ко­ви­ћа? То је не­мо­гу­ће. Упра­во то же­лим да по­ру­чим и по­ка­жем љу­ди­ма у си­сте­му – це­ни­ће се стру­ка. На ме­ни је да вам обез­бе­дим бо­ље усло­ве, да бри­нем да се спро­во­ди по­ли­ти­ка вој­не не­у­трал­но­сти, да се по­шту­ју за­ко­ни, из­вр­ша­ва­ју на­ре­ђе­ња вр­хов­ног ко­ман­дан­та у скла­ду са Уста­вом. А стру­ка је та ко­ја ће ми ре­ћи у ком прав­цу тре­ба да се раз­ви­ја ар­ми­ја. Са та­квим љу­ди­ма не мо­же да нам се де­си да ре­фор­ми­ше­мо вој­ску, па да се по­сле то­га „по­кри­ва­мо” стра­те­ги­ја­ма и док­три­нар­ним до­ку­мен­ти­ма. Са­да ће­мо пр­во да до­ми­сли­мо шта же­ли­мо да ра­ди­мо и где да стиг­не­мо, да на­пи­ше­мо стра­те­ги­ју, па да се ре­фор­ми­ше­мо. Е, тај по­сао не мо­гу да ра­де ци­ви­ли, не­го они ко­ји вој­ску по­зна­ју бо­ље од се­бе са­мих. Отуд тај из­бор. Ми у на­шој вој­сци не оску­де­ва­мо у ква­ли­тет­ним љу­ди­ма. Мо­жда у не­ким дру­гим ства­ри­ма, али у ква­ли­тет­ним ста­ре­ши­на­ма не. Ис­ко­ри­сти­мо то.
 
Не­ду­го по­што сте се усе­ли­ли у ка­би­нет, ов­де у Бир­ча­ни­но­вој, на Ва­ша вра­та по­ку­ца­ли су ам­ба­са­до­ри нај­моћ­ни­јих вој­них си­ла све­та. Да ли их је ин­те­ре­со­ва­ло хо­ће ли би­ти дис­кон­ти­ну­и­те­та у по­ли­ти­ци од­бра­не?
 
– Ср­би­ја би би­ла нео­збиљ­на др­жа­ва уко­ли­ко би, ка­ко про­ме­ни ми­ни­стра, ме­ња­ла и по­ли­ти­ку од­бра­не. На­ста­ви­ће­мо са истом по­ли­ти­ком, и ако је по­треб­но да је де­фи­ни­ше­мо у јед­ној ре­че­ни­ци он­да би то би­ло – по­ли­ти­ка вој­ног не­свр­ста­ва­ња. То, на­рав­но, има сво­је иза­зо­ве. Нај­те­же је и нај­ску­пље би­ти не­у­тра­лан. Али је нај­ча­сни­је. Ка­да се ста­ви­те под за­шти­ту не­ког од моћ­них бло­ко­ва или не­ких вој­но моћ­них др­жа­ва, чи­ње­ни­ца је да не мо­ра­те да бри­не­те о сво­јој без­бед­но­сти, али исто та­ко пре­ста­не­те да бри­не­те и о соп­стве­ним од­лу­ка­ма, јер их не­ће­те ви до­но­си­ти. Ми смо од­лу­чи­ли да бри­не­мо о соп­стве­ним од­лу­ка­ма и да их са­ми до­но­си­мо, а да би то би­ло мо­гу­ће, мо­ра­мо има­ти вој­ску ко­ја је до­вољ­но сна­жан фак­тор од­вра­ћа­ња. Да, то је­сте нај­ску­пље и нај­те­же, али ми то са­мо та­ко и зна­мо да ра­ди­мо.
 
Тим пре ће Ваш по­сао у Вла­ди би­ти те­жи јер, као што сте ре­кли, та­ква по­зи­ци­ја зе­мље у ме­ђу­на­род­ним без­бед­но­сним окви­ри­ма ко­шта. Хо­ће ли Ср­би­ја у са­да­шњим еко­ном­ским окол­но­сти­ма мо­ћи да фи­нан­си­ра та­кву од­брам­бе­ну по­ли­ти­ку?
 
– Мо­ра­ће. Као што зна­те, ми ће­мо до кра­ја го­ди­не има­ти зна­чај­но по­ве­ћа­ње за­ра­да за при­пад­ни­ке си­сте­ма од­бра­не и ја се на­дам да ће­мо ус­пе­ти да про­ме­ни­мо још не­ке ства­ри ко­је ће по­зи­тив­но ути­ца­ти на ма­те­ри­јал­ни по­ло­жај на­ших при­пад­ни­ка.
 
На при­мер?
 
– Раз­го­ва­рао сам са над­ле­жним ми­ни­стром о пр­о­бле­му са ко­јим се су­о­ча­ва је­дан део на­ших при­пад­ни­ка при­ли­ком упи­са де­це у вр­тић. За­мо­лио сам да они, због по­себ­но­сти вој­ног по­зи­ва и че­стог од­су­ства од ку­ће, бу­ду из­у­зе­ти од пра­ви­ла да им де­ца бу­ду ни­же ран­ги­ра­на уко­ли­ко дру­ги ро­ди­тељ не­ма за­по­сле­ње. То пра­ви­ло ће вр­ло бр­зо сту­пи­ти на сна­гу. Да­кле, иден­ти­фи­ку­је­мо про­бле­ме и ре­ша­ва­ће­мо их је­дан по је­дан.
 
 
Алек­сан­дар ПЕ­ТРО­ВИЋ
Сни­мио Го­ран СТАН­КО­ВИЋ