Спокој вредан труда
Идеја о херојском подухвату у част прецима настала је три године раније. Први пут, у 100 година, Марко Николић, Немања Нешковић, Ненад Митровић и Марко Марковић прешли су један од праваца повлачења српске војске пешке, у истом периоду у децембру без икакве логистике. Путања је обухватила Пећ (Руговску клисуру) – Чакор – Девојачки крш – Плав – Гусиње – Врмошу – Селце – Тамару – Хоти – Скадар – Љеш – Драч – Крф. У повратку су обишли Српско војничко гробље у Солуну и попели се на Кајмакчалан, односно „капију слободе“ како су га наши преци називали.
Прелазили су око 30 километара дневно. Ушушкани у врећама за спавање ноћи су проводили у шаторима. Није било могуће разапети шатор увек и свуда. Терен није увек раван и нису сва места ненасељена. Иако им је велики број Албанаца нудио преноћиште, експедиционари су то сваки пут одбили. Ниједном нису палили ватру из безбедносних разлога, а били су опрезни и с батеријским лампама. Ноћили су и у манастиру Високи Дечани и тамо имали „посебан статус“, иако то ни од кога нису тражили. Касније су сазнали да су их свако јутро спомињали на литургији.
На планинском делу су очекивали највише изазова – снег, лед, хладноћу, али тога није било. Како кажу, први знак да зима неће скоро доћи били су огромни и свежи трагови мечке. Међутим, животиња се нису плашили.
Четири члана експедиције веома су брзо прешла границу са Албанијом. Њени становници, као и црногорски, нису крили заинтересованост куда момци с ранчевима иду и због чега. Углас, по ко зна који пут, Николић, Нешковић, Митровић и Марковић понављају да су људи у Албанији сјајни, да никакав проблем са њима нису имали и да су им за све излазили у сусрет.
Спуштање кроз срце Проклетија до кањона Тамаре изазивало је другачији доживљај, јер је то једини пут који није асфалтиран и једини правац који је остао аутентичан. Од кањона Тамара креће асфалт који је за момке представљао агонију због жуљева. Такође, није било лако носити 20-25
– Тражили смо путању која је требало да буде што више у планини и што даље од асфалта. Међутим, добар део води кроз равне путеве – приморски део Албаније је раван, монотон и психички заморан за пешачење, а то је практично две трећине пута – каже Митровић, капетан у Војсци Србије, који је додао да се у Албанији налази „велика закопана историја, посебно о средњовековним манастирима“.
На пут је кренуо и Марко Марковић, момак с најмање искуства у планинарењу, за чији успех остала тројица кажу да је „највећи, јер је све издржао“.
– Они су професионалци, а ја сам ипак морао мало да им отежам, јер би им у супротном било исувише једноставно. Овако неко стално кињи, запиткује, прави проблеме, даје нове идеје, хоће да запали логорску ватру и буни се запиткујући „зашто морамо да прелазимо по 30 километара дневно“. Уз мене оваквог, они су били поприлично толерантни – објашњава Марковић.
У Драчу је завршен копнени део путовања. Уследило је транспортовање на острво Крф. За њих четворицу најјачи утисак оставио је маузолеј на острву Видо. Кажу да је прилаз костурници нестваран и да је минут ћутања за све жртве „догађај с друге планете“. Обилазак Српског војничког гробља у Солуну и разговори са чуварима Пеђом и чика Ђорђем такође је за њих незаборавно искуство. На Зејтинлику су оставили заставу. Како каже Николић „бољег места за то нема, јер ту лежи око 8.000 Срба“.
У повратку су кренули у поход на Кајмакчалан - „врхунац њихове голготе“ – 54 километра у дану, 2.000 метара успона и спуста, 13,5 сати пешачења.
Много се људи распитивало о могућностима да крену са четворицом храбрих момака. То није било могуће из много разлога – прерано је било организовати комерцијалну туру, требало би пре свега проверити добре правце и сазнати ко с каквим намерама иде.
– Морамо да се оканемо јефтиног патриотизма и фолклора и да схватимо да нам шајкаче, барјаци и слично уопште нису потребни. Треба на достојанствен начин приказати подухват, како се не би претворио у „параду“ – поручује Николић и предлаже свима да покушају да изведу подухват за живота, јер „када склопите мозаик видећете шта су ти људи доживели и зашто се 240.000 њих није вратило“.
Сања АНЂЕЛКОВИЋ
Снимили чланови експедиције
- O министарству
- Надлежности
- Организацијска шема
- Опис функција постављених лица
- Министар и сарадници
- Министар
- Државни секретари
- Помоћници министра
- Секретар Министарства
- Основне унутрашње јединице
- Сектор за политику одбране
- Сектор за људске ресурсе
- Сектор за материјалне ресурсе
- Сектор за буџет и финансије
- Сектор за инфраструктуру и услуге стандарда
- Посебне унутрашње јединице
- Секретаријат
- Кабинет министра
- Војно правобранилаштво
- Органи управе у саставу МО
- Инспекторат одбране
- Војнообавештајна агенција
- Војнобезбедносна агенција
- Самосталне управе
- Управа за односе са јавношћу
- Управа за војно здравство
- Високошколска установа
- Универзитет одбране
- Уже унутрашње јединице
- Генерални инспектор служби
- Одсeк за интерну ревизију
- Воjска Србије
- Документа
- Прописи
- Закони
- Правилници
- Службени војни лист
- Одлуке
- Јавнe расправe
- Стратегије
- Стратегија националне безбедности
- Стратегија одбране
- Бела књига одбране
- Концепт тоталне одбране - сажетак
- Средњорочни план Министарства одбране
- Информатор о раду
- Информатор
- Преглед средстава
- Планови јавних набавки
- Подаци о јавним набавкама
- Буџет
- Реализација буџета
- Подаци о ревизији буџета
- Остало
- Акциони планови
- Изградња интегритета
- Услуге
- Спорт
- Архива
- Контакти