Посаде хеликоптера донеле спас
К
о се овог јутра затекао на аеродрому „Батајница“, свакако је прво потражио хлад, тражећи спас од упорног мајског сунца. На први поглед ништа не подсећа на то да су на истом том месту, пре само неколико ноћи, склониште потражили жене, деца, стари и немоћни, које су припадници ваздухопловних снага Војске Србије евакуисали, спасавајући их од киша и набујалих река, које су носиле све пред собом. А да несрећи није дошао крај сведочи гомила пакета с водом, храном и намирницама које се ужурбано утоварују у теретни хеликоптер Ми-8, као драгоцени товар, који најугроженијима једино ваздушним путем може да буде достављен.
Места за путнике скоро и да нема, а уз грмљавину, машина се полако одвајала од земље кренувши у правцу Коцељеве, мачванског места у коме је набујала Тамнава носила мостове и плавила домаћинства. Чим је хеликоптер слетео, у људском ланцу зачас су се нашли и старци и младићи, и полицајци и девојке с ознакама црвеног крста, који су зачас истоварили помоћ.
„Деч
ица су дошла да виде хеликоптер и да упознају пилоте. Још су у шоку од свега, не знају шта их је снашло, у неке куће река је уз блато нанела и змије. Ал’ ми смо још и добро прошли“, каже мештанка, држећи у рукама малишана, који не скида поглед с хеликоптера спремног за полетање. С ручицом у ваздуху, придружио се осталима, који су машући испраћали оне које су им донели најпотребније. Убрзо, затим, командант се вратио с извиђања с вешћу да је потпуно одсеченом селу Подгај, недалеко од Малог Зворника, неопходна и медицинска помоћ, као и помоћ у храни и лековима, али да су једва нашли место да хеликоптер слети.
Нико није ни слутио какву разорну снагу имају велика река и понорница речица кад се удруже, а однети мостови и путеви, клизишта и затрпане куће били су само део пустоши, која је остала после проласка бујице, у шта је посада хеликоптера из ваздуха најбоље могла да се увери.
Ливада је била таман толика да може да се слети, а испод ње понор. Прва излази лекарка Марија и носећи пакет с лековима отрчава у правцу најближе куће. На срећу, није имала много посла. 
„Хвала што сте дошли. Мислили смо да су нас сви заборавили. А ми, одавде, немамо куд …“, пружа руку оседели старац, из чијих очију је извирала захвалност.
„Срећан пут војско!“, довикнуо је док је, са још неколико комшија, рукама и телом штитио истоварену помоћ на ливади од разорне снаге ваздуха, које остају за елисама хеликоптера.
Остало је питање – шта је веће чудо, помахнитала река и невоља која их је задесила или хеликоптер горостас у комшијиној ливади, онда кад су мислили да за помоћ нема пута до њих.
