Posade helikoptera donele spas
K
o se ovog jutra zatekao na aerodromu „Batajnica“, svakako je prvo potražio hlad, tražeći spas od upornog majskog sunca. Na prvi pogled ništa ne podseća na to da su na istom tom mestu, pre samo nekoliko noći, sklonište potražili žene, deca, stari i nemoćni, koje su pripadnici vazduhoplovnih snaga Vojske Srbije evakuisali, spasavajući ih od kiša i nabujalih reka, koje su nosile sve pred sobom. A da nesreći nije došao kraj svedoči gomila paketa s vodom, hranom i namirnicama koje se užurbano utovaruju u teretni helikopter Mi-8, kao dragoceni tovar, koji najugroženijima jedino vazdušnim putem može da bude dostavljen.
Mesta za putnike skoro i da nema, a uz grmljavinu, mašina se polako odvajala od zemlje krenuvši u pravcu Koceljeve, mačvanskog mesta u kome je nabujala Tamnava nosila mostove i plavila domaćinstva. Čim je helikopter sleteo, u ljudskom lancu začas su se našli i starci i mladići, i policajci i devojke s oznakama crvenog krsta, koji su začas istovarili pomoć.
„Deč
ica su došla da vide helikopter i da upoznaju pilote. Još su u šoku od svega, ne znaju šta ih je snašlo, u neke kuće reka je uz blato nanela i zmije. Al’ mi smo još i dobro prošli“, kaže meštanka, držeći u rukama mališana, koji ne skida pogled s helikoptera spremnog za poletanje. S ručicom u vazduhu, pridružio se ostalima, koji su mašući ispraćali one koje su im doneli najpotrebnije. Ubrzo, zatim, komandant se vratio s izviđanja s vešću da je potpuno odsečenom selu Podgaj, nedaleko od Malog Zvornika, neophodna i medicinska pomoć, kao i pomoć u hrani i lekovima, ali da su jedva našli mesto da helikopter sleti.
Niko nije ni slutio kakvu razornu snagu imaju velika reka i ponornica rečica kad se udruže, a odneti mostovi i putevi, klizišta i zatrpane kuće bili su samo deo pustoši, koja je ostala posle prolaska bujice, u šta je posada helikoptera iz vazduha najbolje mogla da se uveri.
Livada je bila taman tolika da može da se sleti, a ispod nje ponor. Prva izlazi lekarka Marija i noseći paket s lekovima otrčava u pravcu najbliže kuće. Na sreću, nije imala mnogo posla. 
„Hvala što ste došli. Mislili smo da su nas svi zaboravili. A mi, odavde, nemamo kud …“, pruža ruku osedeli starac, iz čijih očiju je izvirala zahvalnost.
„Srećan put vojsko!“, doviknuo je dok je, sa još nekoliko komšija, rukama i telom štitio istovarenu pomoć na livadi od razorne snage vazduha, koje ostaju za elisama helikoptera.
Ostalo je pitanje – šta je veće čudo, pomahnitala reka i nevolja koja ih je zadesila ili helikopter gorostas u komšijinoj livadi, onda kad su mislili da za pomoć nema puta do njih.
