Војска Србије помаже српским параолимпијцима
Када се тринаесточлана екипа српских параоломпијаца, предвођена селектором и тренером атлетске репрезентације Властимиром Голубовићем, пре две године вратила из Лондона са „Параолимпијских игара“ окићена са пет медаља, две златне и три сребрне, и неколико нових светских рекорда, Србија је заблистала у дисциплини у којој важнији резултати нису забележени још од времена бивше СФРЈ. Успеси атлетичара Жељка Димитријевића и Драженка Митровића осветлали су образ домаћег спорта уопште, али услови у којима су ови храбри спортисти обезбедили рекорде за памћење далеко су од оних у којима тренирају њихове професионалне колеге. Терен надомак Дома за одрасла инвалидна лица у Земуну, који је за потребе параолимпијаца направио Димитријевић, истовремено и станар дома, и помоћ Војске Србије и Војне академије, на чијим су вежбалиштима први пут и постављени резултати који су нас одвели у Лондон, почеци су узлазне путање наших параолимпијаца, а сарадња са Војском данас је већ традиционална.
- Није реч само о могућностима да се припремамо на теренима Војне академије, који су погоднији за неке дисциплине од овог поред дома. Од 2009. године проширили смо пријатељство са Војском кроз помоћ и дружење током „Олимпијских дана“, манифестације коју традиционално организујемо сваког јуна од 1998. године, када је основан наш дом. Тада смо упутили захтев Војсци да нам изађе у сусрет при организацији догађаја. У помоћ су пристигли припадници 224. центра за електронска дејства, и од тада наш контакт је непрекидан – присећа се Жељко Димитријевић, истичући да је временом сарадња прерасла из обавезе у задовољство.- Када су се пре пет година први пут паркирали испред дома, војници су, како су касније причали очекивали све осим онога што су затекли. Пријатељски дочек, пропраћен омехом, позитивном енергијом и снажном вољом која је и њих уверила да је немогуће могуће. Од тада се сваке године надмећу у томе ко ће доћи и узети учешће у „Олимпијским данима“, јер су у скоро свим дисциплинама у којима се овде такмичимо током две недеље подједнако заступљени и инвалиди, али и здраве особе. Због тога нам је увек право задовољство када дочекамо наше пријатеље из Војске и учинимо да одавде понесу најлепше успомене – каже Димитријевић.
Припадници 224. центра за електронска дејства осим у испомоћи и организацији учествују и у кувању гулаша, али и другим спортско-рекреативним надметањима, а према речима Утјехе Шћекић, социјалног радника дома, пријатељски однос најважнији је резултат те сарадње.
Исти утисак дели и Властимир Голубовић, који као тренер атлетске репрезентације параолимпијаца, пре свега истиче значај помоћи Војне академије у тренажном процесу.
- Захваљујући сјајним људима са Војне академије, и уопште из Министарства одбране и Војске Србије, остварили смо један велики сан. Вратили смо понос у наше спортске редове, и постигли то да 80.000 људи, који су свакодневно пратили Параолимпијске игре у Лондону кличе нашим спортистима који су оправдали и надмашили сва очекивања. Све то не би било могуће без помоћи управе, али и спортиста Војне академије, који су нам уступили своје капацитете и људство како бисмо направили први велики резултат, а затим и наставили да нижемо успехе на другим такмичењима – нагласио је Голубовић.Иако је штафету предао млађима, те највеће наде полаже у светског рекордера у дисциплинама бацања диска, копља и кугле, Драженка Митровића, али и младог Милоша Митића, будућег олимпијца, Жељко Димитријевић не заборавља максиму успеха – крв, сузе и зној.
- Када се постигне успех, онда сви заборавимо колико је тешко да се до њега дође, а нико и не види то кроз шта ми све пролазимо. Ја сам неколико пута на тренингу, када смо радили у теретани, дословно падао у несвест од тежина и напора. Бацање чуња делује као једноставан задатак. Међутим, треба имати у виду да ми немамо покрете у прстима, већ чуњ држимо између прстију, а за фиксирање користимо лепак којим се служе и рукометаши. Међутим, на неким температурама, тај лепак добија друго својство и кида кожу са прстију. У таквим околностима не можеш себи приуштити чекање да ране зарасту, већ настављаш да вежбаш са отвореним ранама. Болан је то спорт, али тренутак када знаш шта си постигао и да си тиме доказао себи, али и другима, да је снагом воље, борбом и уз много позитивне енергије све оствариво, већи је од било каквог бола и животне трауме. Преношење те поруке наша је мисија у свакодневном контакту са људима, а посебно нам је драго да су је на тако леп начин прихватили наши пријатељи из Војске – закључује Жељко Димитријевић, чијих ће 26.88 метара још дуго бити лекција за пример.
И ове године, испред Дома за за одрасла инвалидна лица у Земуну, 6. јуна почиње двонедељна манифестација „Олимпијски дани“ у којој ће још једном учешће узети и припадници 224. центра за електронска дејства Војске Србије.
