12.05.2014.
Vojska Srbije pomaže srpskim paraolimpijcima
Kada se trinaestočlana ekipa srpskih paraolompijaca, predvođena selektorom i trenerom atletske reprezentacije Vlastimirom Golubovićem, pre dve godine vratila iz Londona sa „Paraolimpijskih igara“ okićena sa pet medalja, dve zlatne i tri srebrne, i nekoliko novih svetskih rekorda, Srbija je zablistala u disciplini u kojoj važniji rezultati nisu zabeleženi još od vremena bivše SFRJ. Uspesi atletičara Željka Dimitrijevića i Draženka Mitrovića osvetlali su obraz domaćeg sporta uopšte, ali uslovi u kojima su ovi hrabri sportisti obezbedili rekorde za pamćenje daleko su od onih u kojima treniraju njihove profesionalne kolege. Teren nadomak Doma za odrasla invalidna lica u Zemunu, koji je za potrebe paraolimpijaca napravio Dimitrijević, istovremeno i stanar doma, i pomoć Vojske Srbije i Vojne akademije, na čijim su vežbalištima prvi put i postavljeni rezultati koji su nas odveli u London, počeci su uzlazne putanje naših paraolimpijaca, a saradnja sa Vojskom danas je već tradicionalna.
- Nije reč samo o mogućnostima da se pripremamo na terenima Vojne akademije, koji su pogodniji za neke discipline od ovog pored doma. Od 2009. godine proširili smo prijateljstvo sa Vojskom kroz pomoć i druženje tokom „Olimpijskih dana“, manifestacije koju tradicionalno organizujemo svakog juna od 1998. godine, kada je osnovan naš dom. Tada smo uputili zahtev Vojsci da nam izađe u susret pri organizaciji događaja. U pomoć su pristigli pripadnici 224. centra za elektronska dejstva, i od tada naš kontakt je neprekidan – priseća se Željko Dimitrijević, ističući da je vremenom saradnja prerasla iz obaveze u zadovoljstvo.- Kada su se pre pet godina prvi put parkirali ispred doma, vojnici su, kako su kasnije pričali očekivali sve osim onoga što su zatekli. Prijateljski doček, propraćen omehom, pozitivnom energijom i snažnom voljom koja je i njih uverila da je nemoguće moguće. Od tada se svake godine nadmeću u tome ko će doći i uzeti učešće u „Olimpijskim danima“, jer su u skoro svim disciplinama u kojima se ovde takmičimo tokom dve nedelje podjednako zastupljeni i invalidi, ali i zdrave osobe. Zbog toga nam je uvek pravo zadovoljstvo kada dočekamo naše prijatelje iz Vojske i učinimo da odavde ponesu najlepše uspomene – kaže Dimitrijević.
Pripadnici 224. centra za elektronska dejstva osim u ispomoći i organizaciji učestvuju i u kuvanju gulaša, ali i drugim sportsko-rekreativnim nadmetanjima, a prema rečima Utjehe Šćekić, socijalnog radnika doma, prijateljski odnos najvažniji je rezultat te saradnje.
Isti utisak deli i Vlastimir Golubović, koji kao trener atletske reprezentacije paraolimpijaca, pre svega ističe značaj pomoći Vojne akademije u trenažnom procesu.
- Zahvaljujući sjajnim ljudima sa Vojne akademije, i uopšte iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ostvarili smo jedan veliki san. Vratili smo ponos u naše sportske redove, i postigli to da 80.000 ljudi, koji su svakodnevno pratili Paraolimpijske igre u Londonu kliče našim sportistima koji su opravdali i nadmašili sva očekivanja. Sve to ne bi bilo moguće bez pomoći uprave, ali i sportista Vojne akademije, koji su nam ustupili svoje kapacitete i ljudstvo kako bismo napravili prvi veliki rezultat, a zatim i nastavili da nižemo uspehe na drugim takmičenjima – naglasio je Golubović.Iako je štafetu predao mlađima, te najveće nade polaže u svetskog rekordera u disciplinama bacanja diska, koplja i kugle, Draženka Mitrovića, ali i mladog Miloša Mitića, budućeg olimpijca, Željko Dimitrijević ne zaboravlja maksimu uspeha – krv, suze i znoj.
- Kada se postigne uspeh, onda svi zaboravimo koliko je teško da se do njega dođe, a niko i ne vidi to kroz šta mi sve prolazimo. Ja sam nekoliko puta na treningu, kada smo radili u teretani, doslovno padao u nesvest od težina i napora. Bacanje čunja deluje kao jednostavan zadatak. Međutim, treba imati u vidu da mi nemamo pokrete u prstima, već čunj držimo između prstiju, a za fiksiranje koristimo lepak kojim se služe i rukometaši. Međutim, na nekim temperaturama, taj lepak dobija drugo svojstvo i kida kožu sa prstiju. U takvim okolnostima ne možeš sebi priuštiti čekanje da rane zarastu, već nastavljaš da vežbaš sa otvorenim ranama. Bolan je to sport, ali trenutak kada znaš šta si postigao i da si time dokazao sebi, ali i drugima, da je snagom volje, borbom i uz mnogo pozitivne energije sve ostvarivo, veći je od bilo kakvog bola i životne traume. Prenošenje te poruke naša je misija u svakodnevnom kontaktu sa ljudima, a posebno nam je drago da su je na tako lep način prihvatili naši prijatelji iz Vojske – zaključuje Željko Dimitrijević, čijih će 26.88 metara još dugo biti lekcija za primer.
I ove godine, ispred Doma za za odrasla invalidna lica u Zemunu, 6. juna počinje dvonedeljna manifestacija „Olimpijski dani“ u kojoj će još jednom učešće uzeti i pripadnici 224. centra za elektronska dejstva Vojske Srbije.
