08.01.2010.
Интервју начелника Генералштаба Војске Србије недељнику НИН
У безбедносном смислу Војска Србије има задатак да у складу са политичким опредељењем обезбеди онај ниво оперативних способности који је неопходан и за неутралност и за улазак у НАТО, каже Милетић.
Генерал-потпуковник Милоје Милетић, начелник Генералштаба Војске Србије, ретко се појављује у медијима. На питање зашто, лаконски одговора да сматра да то његовој функцији не приличи. „Ја нерадо обилазим јединице са новинарима, радије то чиним са својим сарадницима, експертима по појединим областима. Кад обилазим хоћу да видим све, хоћу праву слику.“ Свестан је положаја војске, економске кризе и рестриктивности буџета. Али на питање у шта би пре инвестирао кад би располагао и одлучивао о великом новцу, не премишља се много. „Кад бих морао да потрошим све, увек бих бирао ракетни систем, а ако би нешто преостало, онда би на ред дошли и станови.“ Разговор за НИН водимо у његовој канцеларији у којој доминирају државна застава и попрсје војводе Живојина Мишића. Изјавили сте да ће процес професионализације Војске Србије бити завршен почетком 2011. Шта је остало да се уради?
Професионализација се не може свести само на то да примимо људе, ставимо их на платни списак, саставимо контингент и сматрамо да смо завршили професионализацију војске. Ми смо се и у 2008. и 2009. интензивно бавили тим послом и то није било везано само за повећање броја војника у јединицама, него и стварању нормативних, законских и других докумената да би систем могао да пређе на професионалну војску. То је подразумевало низ промена које смо имали да обавимо у систему обуке, јер обука професионалних војника изгледа знатно другачије него када је у питању регрутни контингент. Желео бих да истакнем да, заслуге за све то што је до сада урађено у професионализацији Војске Србије не припадају само менаџменту Министарства одбране и Генералштабу Војске Србије него и лепези младих и стручних командира и команданата који свакодневно патролирају у копненој зони безбедности, изводе вежбе и гађања, учествују у међународним војним вежбама и у низ других активности које су допринеле да се наша војска промовише.
У 2010. години, ћемо примити око 4.000 нових професионалних војника. То је оно што ћемо завршити. Али професионализација војске није ствар за коју можете да кажете да сте је завршили 2010. или у првој половини 2011. године, и да сте ту стали. То је процес који траје, јер подразумева стварање јединица које ће се одликовати не само бројем људи који су професионално запослени у војсци, већ и посвећеношћу задацима и стручношћу. У том смислу ми настављамо и у 2010. и у 2011.
Колико економска криза утиче на динамику професионализације и опремања војске савременим борбеним средствима?
Неспорно је да економска криза утиче на динамику професионализације војске, посебно се испољава утицај на опремање и модернизацију. То је несумњиво, али кад разговарате са начелницима генералштаба свих земаља, сви ће истаћи проблем новца. Ако ви мене, као војника, питате шта је оно што бих ја желео да видим као део новоуведене опреме у наоружање Војске Србије, онда би тај списак био заиста дугачак. Али то није само зато што нама много тога недостаје, већ због чињенице да смо сведоци да војна технологија напредује фантастичном брзином. Неке војнотехнолошке иновације страховито мењају физиономију савремених војски. Ми смо ушли у процес средњорочног и дугорочног планирања развоја и опремања војске. И ми приоритет више не видимо у томе да појединачно развијамо родове или службе војске, него је основни циљ да се развијају одређене способности војске. Јавност је мање-више упозната са проблемима и нашим потребама, али кад говоримо о том развоју способности, онда у првом реду говоримо да је то развој мобилности наше војске кроз увођење у наоружање савременог оклопног борбеног возила - точкаша.
Друга ствар је унапређење заштите снага кроз набавку заштитне опреме опште и посебне намене и унапређење искоришћене информационе технологије. Кад се ради о јединицама, оно што ми сада имамо као проблем јесте стање у нашем ваздухопловству. Не могу рећи да ми имамо озбиљно заостајање, али уколико у скоријој будућности не решимо неке проблеме, вероватно ћемо имати озбиљно заостајање. То је нажалост још увек последица догађаја из 1999. године кад смо ту претрпели највеће губитке.
Шта је боље за Војску Србије, да буде неутрална или да перспективно уђе у НАТО?
Право питање је шта је боље за Републику Србију. Питање савезништва је став државе, а не војске и савезнике одређује држава, а не војска. Актуелна ситуација је таква да се политика определила према томе и на снази је Резолуција о војној неутралности. У безбедносном смислу Војска Србије има задатак да у складу са политичким опредељењем обезбеди онај ниво оперативних способности који је неопходан и за неутралност и за улазак у НАТО. Када су у питању оперативне способности, није никаква тајна да су земље које су чланице НАТО-а, до сада најдаље одмакле у организационом погледу, у стандардима управљања обуком, процедурама у погледу оперативног планирања и дугорочног планирања развоја. То је чињеница. Све земље у нашем региону и окружењу су у НАТО-у или су у Програму партнерства за мир, са тенденцијом или израженим опредељењем да постану чланице НАТО-а. Без обзира на политичку одлуку, наш циљ јесте прихватање и развијање највиших стандарда у нашем занату. Зато желим да кажем када мени поставе питање да ли ми обучавамо наше официре по НАТО стандардима, мада не постоји НАТО стандард кад је у питању обука, ја кажем - да. Али не зато што намећем или преферирам наше чланство у НАТО, него зато што мислим да су то стандарди који дају најбоље резултате.
Министар одбране Шутановац каже „боље је да шаљемо своје војнике у иностранство, него да гостимо туђе у нашој земљи“. Да ли су наши војници спремни за мисије у иностранству, у ком обиму и које би специјалности биле у питању?
Несумњиво је да учешће у мултинационалним активностима има значајан утицај на развој професионализације једне војске. Јер, то је место где се стичу велика искуства, размењују знања и поспешује развој способности. И у том погледу ја се у потпуности слажем са ставом министра. Морам рећи, да из времена ЈНА имамо веома корисна искуства. Тадашња војска је била један од значајних извозника безбедности. И тадашња искуства сасвим јасно говоре да јединице које се ангажују на међународним вежбама или у мултинационалним операцијама морају бити оптимално оспособљене и адекватно опремљене. Тренутно у мировним мисијама у Либерији, Обали Слоноваче, Конгу и Чаду имамо ангажована 34 припадника. Искуства из њиховог ангажовања само потврђују претходне констатације. Али нису мултинационална ангажовања само учешћа у операцијама. Ми смо прошле године на различите начине били ангажовани у више од 20 мултинационалних вежби. На свим тим вежбама потврдило се да су наши официри оспособљени да равноправно могу да раде са официрима других армија. Кад је реч о јединицама које би се могле ангажовати, то су у овом тренутку неки мањи састави рода пешадије, јединица војне полиције, инжињеријских јединица, АБХ јединица и медицинских тимова. Ове јединице представљају значајан капацитет за сарадњу.
Да ли је Генералштаб Војске Србије урадио свој део посла у изради Стратегије националне безбедности и Војне доктрине?
Стратегија националне безбедности и Стратегија одбране усвојене су у Скупштини Србије 26. октобра. Генералштаб има обавезу да изради Доктрину Војске Србије и рок за израду је 90 дана након доношења Стратегије националне безбедности, што значи да он истиче 26. јануара. Доктрина Војске Србије је сада у фази техничке припреме за одобрење и у наредним данима биће достављена председнику Републике.
Најперспективнији официри су завршавали генералштабну школу. Колико је таквих официра данас у Војсци Србије, а колико их је од 2000. године по разним основама напустило службу? Неки од њих су напуштајући Војску коментарисали да неће да се „грле са НАТО и да би се поново тукли са њима“.
Желео бих да нагласим да усавршавање официра није питање емоција, већ питање освајања неопходних професионалних стандарда. Наш циљ су највиши стандарди у нашој професији. Укупан број формацијских места официра у војсци са завршеним генералштабним усавршавањем је негде око 150 места, а наша тренутна попуна је на задовољавајућем нивоу. Од 2000. године просечан одлив кадра те категорије је око 5 људи годишње. Оно што понекад зна бити проблем и што доводи до одређеног незадовољства је чињеница да завршетак ове школе не значи по аутоматизму и генералска еполета. Улога школовања је освајање струке а генералске еполете каче само најбољи. И то је одлика професионалне војске.
Најперспективнији официри су завршавали генералштабну школу. Колико је таквих официра данас у Војсци Србије, а колико их је од 2000. године по разним основама напустило службу?
Желео бих да нагласим да усавршавање официра није питање емоција, већ питање освајања неопходних професионалних стандарда. Наш циљ су највиши стандарди у нашој професији. Укупан број формацијских места официра у војсци са завршеним генералштабним усавршавањем је негде око 150 места, а наша тренутна попуна је на задовољавајућем нивоу. Од 2000. године просечан одлив кадра те категорије је око 5 људи годишње. Оно што понекад зна бити проблем и што доводи до одређеног незадовољства је чињеница да завршетак ове школе не подразумева по аутоматизму и генералску еполету. Улога школовања је освајање струке а генералске еполете каче само најбољи. И то је одлика професионалне војске.
Колико је официра који су командовали јединицама свих нивоа током агресије НАТО, данас у Војсци Србије?
Постоје спекулације у делу јавности да је читав ратни кадар из 1999. отишао из Војске Србије. Морам да истакнем да то није тачно. Спекулисање бројкама и није посао начелника Генералштаба. Мислим да ће бити довољно да кажем да су сви официри који се данас у Војсци Србије налазе на најодговорнијим дужностима, били команданти или заменици команданата јединица ранга бригада током ратне 1999. године.
Како се ви лично осећате кад видите Золтана Данија, официра који је оборио Ф-117, како данас прави кифле?
Авион Ф117 током НАТО агресије није оборио Золтан Дани, него јединица којом је командовао Золтан Дани и то се никако не може приписати појединцу. Једноставно ствари у војсци а посебно у јединицама за ПВД не функционишу на тај начин. Ту до изражаја долази тимски рад. Ако неко жели да у свему томе искаже своје веће заслуге у односу на остале, онда ту нешто није у реду. Наравно, то се не односи на Золтана Данија који је током каријере био изванредан официр. Ја сам задовољан да смо у својим редовима имали таквог професионалца. Сигуран сам да Золтан Дани и новом послу прилази са професионализмом који је имао док је био официр, те да је данас изванредан пекар.
Да ли је истина да су сви извештаји о детаљима поступања ратних јединица из 1999. учињени доступним официрима НАТО?
Није истина.
Где је данас Војска Србије у односу на војске суседних земаља?
Свако линеарно поређење унапред је осуђено на површност и генерализацију. Једначина војне моћи данас се не исказује простим бројем војника, тенкова и авиона. Питање је много комплексније. Основно питање јесте шта они заједно могу да ураде. Узмимо, на пример, Мађарску која је 1990. године имала 125.000 војника. Данас има око 25 000 војника. Значи, она је смањила бројно стање за преко 100.000 људи у непуних 20 година. Али ја не мислим да су оружане снаге Мађарске данас десет пута слабије него што су то биле 1990. године. Напротив. С друге стране, интересантно је питање везано за професионализацију. Обавезно служење војног рока укинуто је у свим нама суседним земљама осим Албаније. Сви су задржали добровољно служење војног рока. Нико није укинуо обавезу служења војног рока, али се она замрзава, а активира се у случају непосредне ратне опасности. Ја сам се током ове године сусрео са начелницима генералштабова свих нама суседних земаља. И сигуран сам да је наша војска изузетно цењена, не само у региону него и шире. Наша војска не заостаје у односу на војске суседних земаља.
Најтеже и најбоље у претходној години?
Не постоји ништа у току 2009. године што бих могао да припишем као свој успех јер себе доживљавам као део тима који је радио на реорганизацији и доградњи система одбране. Дакле, на озбиљним задацима. Било је заиста много тренутака у прошлој години кад сам осетио велико професионално задовољство. Ако бих и морао нешто да издвојим, онда је вежба „Сретење 2009“, Конференција НГШ балканских земаља, међународна војномедицинска вежба „MEDCEUR 2009“, међународни аеромитинг „Батајница 2009“ и тактичка вежба „Одлучан одговор“ на Пештеру. Један од дана кад ми је било најтеже је 7. јул када се срушио наш авион МИГ-29 и кад су нам је погинули војник Милан Улемек и пуковник Раде Ранђеловић. То ми је професионално и лично био најтежи дан не само у прошлој години, него у једном дужем периоду.
Војник хулиган мора да одговара
Како коментаришете чињеницу да је припадник Војске Србије ухапшен као члан хулиганске навијачке групе која је претила новинарки Бранкици Станковић?
Веома сам поносан кад кажем да је војска део народа. Ја дубоко верујем да јесте. У том случају, војска се не може изоловати од свих социолошких појава које се догађају у овом друштву. Хулиганство на нашим спортским теренима је озбиљан проблем. Један од наших припадника кренуо је странпутицом. Ухапшен је и ја стојим на становишту да мора да одговара и ако се докаже кривица треба да сноси одговарајуће законске консеквенце.
