19.02.2009.
Интервју министра одбране за часопис ,,ВРЕМЕ" - Рвање с наслеђем
У наше три бригаде размештене око Косова и Метохије има више стотина официра и подофицира који су са Косова и многима фамилије и данас тамо живе. Нико од њих није издао погрешну команду или направио неки лош гест. Створили смо поверење у коме ти људи професионално чекају адекватну команду надлежних, мада је било напетих ситуација. Овога тренутка имамо 38 активних генерала, а плаћамо 750 генералских пензија. То је оптерећење из старих времена
пише: Милош Васић
На дан писања овог интервјуа, Војска Србије добила је новог начелника Генералштаба и његовог заменика. Тако је окончана транзиција однедавно смењеног НГШ ген. Здравка Поноша ка садашњем трајнијем решењу. Досадашњи заступник (нова реч за вршиоца дужности), ген. Милоје Милетић, постао је указом председника Тадића нови начелник Генералштаба. Његов заменик постао је ген. Младен Ћирковић, досадашњи командант копнене војске, што је корак у оном правцу на који је министар Шутановац указао у разговору за "Време": "Копнена војска је стуб одбране и нормално ће бити да њени официри убудуће заузимају кључна командна места."
Војска Србије понела је своје старо име по први пут после 1918. године, што је – треба се надати – симболички прелом са оним што се догађало у међувремену. Сврха војске, како каже др Миодраг Зец са Филозофског факултета у Београду, јесте да нешто одбрани или да нешто отме – кад се сведе на суштину ствари. Војска Краљевине Југославије није одбранила земљу; ЈНА је из Другог светског рата изашла као победничка сила, али 1991. није одбранила своју државу, изнутра разорена сопственим системски уграђеним противречностима. Војска Југославије нити је успела нешто да отме, а још мање да одбрани. Дошао је час да коначно самостална Србија промисли и дефинише своју стратегију и доктрину одбране и да своју војску прилагоди захтевима који из тога произлазе. Реформа Војске траје од 2001. са великим мукама и тешкоћама и огромним баластом: идеолошким, политичким и кадровским, али и финансијским и техничким.
"ВРЕМЕ": Почнимо од стратегије одбране Србије, онакве каква је дефинисана спољном политиком с обзиром на перцепцију претњи, процену будућих збивања и међународне обавезе земље.
ДРАГАН ШУТАНОВАЦ: Стратегија одбране дефинисана је Уставом и Стратегијом националне безбедности, кључним стратешким документом који идентификује изазове, ризике и претње. У складу с тим ту се утврђују одбрамбени интереси и политика одбране, конципира систем одбране и – у функцији тих закључака – планирају се и конкретни детаљи и финансирање.
Стратегијом одбране утврђени су интереси Републике Србије: очување суверености, независности и територијалног интегритета Републике Србије и безбедности грађана; изградња поверења, унапређење безбедности и стабилности у региону и сарадња и партнерство са међународним безбедносним организацијама и институцијама демократских држава. Република Србија ниједну државу нити савез не сматра непријатељским и опредељена је да заједно са другим државама доприноси јачању глобалне, регионалне и националне безбедности.
Али, Република Србија одлучна је у намери да заштити своју сувереност, територијалну целовитост и безбедност и да доследно поштује уставно опредељење да је Аутономна покрајина Косово и Метохија њен неотуђиви део. У том смислу залаже се за јачање улоге УН-а и стварање сигурних механизама колективне безбедности. Србија је спремна да својим ангажовањем у безбедносној и одбрамбеној политици Европе и учешћем у програму НАТО-а Партнерство за мир јача сопствену безбедност.На основу тих опредељења и циљева политике одбране, процена ризика и претњи, Србија дефинише свој концепт одбране. По том концепту, Србија своје интересе штити одвраћањем путем јединственог и ефикасног система одбране. Осим тога, ту су и поуздано партнерство и сарадња у окружењу, учешће у мултинационалним операцијама у складу са економским могућностима, али и пружање подршке цивилним властима Србије у заштити унутрашње безбедности.
Одатле би требало да произађу и доктрина одбране и пратеће тактике.
Тако је. Доктрина је скуп утврђених ставова о организовању, припремању, употреби и обезбеђењу Војске. Ставови у Доктрини формулисани су на основу процене развоја геополитичких, друштвених, војно-безбедносних, научно-технолошких и других процеса који одређују војну делатност, као што су: физиономија оружаних сукоба, научна и техничка достигнућа и њихова војна употреба, савремене војне доктрине, међународни уговори и споразуми, стање Војске итд.
На основу Доктрине разрађују се даље доктрине видова, правила и упутства, планови обуке и опремања итд. Из тога следе борбена правила и упутства за тактичку употребу јединица.
Зна се, дакле, шта из чега и зашто следи. Зато сада имамо нове уредбе и о војном школству и о чиновима и све друго.
У јавности је било речи о формацијском распореду чинова и наслеђеној несразмери с обзиром на садашње бројно стање.
Министарство одбране као јединствена целина има свој управни део у коме има око 700 људи. Када кажемо министарство, то је то. Има своје потчињене саставе од којих је највећи Генералштаб, али и друге: Војномедицинска академија, Војна академија, Војнотехнички институт, Војнообавештајна агенција, Војнобезбедносна агенција, Инспекторат итд. Наша реформа почела је од Генералштаба са жељом да се прво направи бригадни принцип функционисања. Тако се видело да имамо вишак пуковника и да та пирамида чинова не одговара. Током деведесетих чинови су се делили без критеријума, па смо добили вишак. Део њих прешао је у министарство, а део у пензију. Овога тренутка та кадровска пирамида, што се тиче Генералштаба, уређена је како треба, а кадровска пирамида остатка министарства има проблем који ћемо решити новом организацијом министарства. То се сада полако решава: у 2005. години било је 1080 пуковника; данас их има 647; 2005. их је пензионисано 620, а у чин пуковника унапређено 150. Унапређења су ишла и линијом напредовања, али и линијом следовања: напуни човек неке године живота и службе... Е, сад: 2007. године промовисано је 77 пуковника, 2008. њих 63, а ове године само 14 кандидата за пуковнике прошло је кадровску комисију. Значи да су задовољили нове услове владе, да су обавили и генералштабно усавршавање, поред осталих захтева. Убудуће ће сваки пуковник имати највише могуће школе у нашем систему.
Сада радимо на новој систематизацији којом уводимо конкурентност и у којој ће сваки пуковник или други официр морати да заслужи чин, а не да га "следује" због пуког протока времена, аутоматски. Тачно ће се знати колико којих формацијских места за који чин има и најбољи ће их попунити.
То би значило да ће бити спремни за генералски чин без посебних захтева?
Апсолутно. С тим да уводимо курс безбедности и одбране који је некада постојао у систему војног школства. Тај курс често су похађали и државни службеници и високи официри. То је врста високе геополитичке школе, као амерички Wаr College или британски Краљевски одбрамбени колеџ. Тај курс ће бити врх војног школовања код нас, место где се добија глобално сагледавање сектора безбедности и из политичког угла, али без икакве намере да се они после баве политиком.
Намера је, дакле, да још смањимо број пуковничких места, али ту имамо проблем са Војномедицинском академијом, где постоји још 120 пуковничких места. ВМА још није акредитована као универзитетска установа и њихова звања нису препозната у цивилству. На пример, сада је немогуће да неко на ВМА буде професор и доктор, а у чину капетана.
Имамо, кад смо код тога, видљив раст страних полазника у нашем војном школству, што нешто значи. Од 2005. до 2008. број припадника страних оружаних снага који се школују код нас расте: од 5, па преко 11, па 34 до 141 у 2008. На то смо посебно поносни, јер смо се сигурно вратили на регионалну мапу војних академија, с идејом да се то подигне на још виши ниво. Војна академија је такође у фази акредитације за универзитетску установу.
А техничка оспособљеност?
Ту је ситуација тешка, јер наша земља дуги низ година није била у могућности да инвестира у опремање Војске. Прошла година је у том сегменту била боља од претходних. На пример, ремонт ваздухоплова: у 2006. само три, у 2007. десет, а 2008. години 15 апарата. Ове године планирамо још 20. Осим тога, купили смо и савремену телекомуникациону опрему, а после више деценија и ракете ваздух-ваздух, нову пушку кал. 5,56 мм наше производње. Специјалну бригаду опремамо најсавременијим наоружањем по њиховој спецификацији: пушке Heckler und Koch и Colt, пиштољи Glock, снајперске пушке Sako и Herstal итд.
Најалармантније стање смо имали са неборбеним моторним возилима. Просечна старост: нешто више од седам одсто тих возила млађе је од 18 година. Сва остала возила памте СФРЈ. Више од половине возила старије је од 25 година. Прошле године купили смо 245 неборбених моторних возила, али је то мало у односу на потребе. С обзиром на цену поправки, израчунали смо да нам се више исплати да купимо нова. Притом, буџет није одговарајуће растао, него смо направили уштеде смањујући број гарнизона и општом рационализацијом у свим сегментима.
А логистика?
Ту је тек стање било алармантно. У 2006. смо имали око 20 одсто резерви хране, трупних и вантрупних, а данас смо на 198 (98 одсто плус 100 одсто), што је рекорд у протеклих више деценија. Уговорена набавка погонских горива већа је него неколико година уназад, наши пилоти лете много више него раније, мада још недовољно по модерним стандардима.
Докле се дошло са професионализацијом?
Процес професионализације почео је 2003. и одвијао се полако, у складу с могућностима. Прошле године расписали смо конкурс за 2418 професионалаца, а јавило се много више него што смо очекивали: скоро 4000 кандидата. Постоји проблем јер ми још не знамо како збринути људе који напуне 40 година и морају да напусте Војску, јер по закону не могу више да остану. Припремили смо предлоге измена Закона о војсци, а с друге стране имамо разговоре с Министарством правде да те људе ангажују као затворске чуваре, судску стражу итд. Или да оду у МУП за граничаре.
Намеће ли данашње време нужност приближавања војних и полицијских послова, управо због природе мировних операција?
То јесте сложено питање на које још нема јасног одговора. Још не постоји коначан облик комбинације тих послова. Ми у копненој зони безбедности на југу Србије веома добро радимо са Жандармеријом, али то је отворен терен, а не урбан. Али, да се вратим: ако се буџетска динамика финансирања Војске буде одвијала по плану, за три-четири године могли бисмо професионализацију да приведемо крају. Нажалост, закинути смо. А нама је то иначе приоритет. Плате расту, стање је боље у односу на стратегијски план, али још недовољно.
Деполитизација Војске честа је тема у јавности.
Протеклих година имали смо ризичне безбедносне ситуације које су могле довести до мешања политике у војне ствари и обрнуто. Морам да кажем да смо ми веома поносни јер приликом проглашења једностране независности Косова и када смо имали митинге са великим бројем инцидената, нико од припадника Војске Србије у униформи није учествовао на митинзима, а полиција није привела ниједног припадника Војске. То је ново и охрабрујуће, показује да су официри и војници апсолутно схватили тежину свог задатка и озбиљност свог положаја. У наше три бригаде размештене око Косова и Метохије има више стотина официра и подофицира који су са Косова и многима фамилије и данас тамо живе. Нико од њих није издао погрешну команду или направио неки лош гест. Створили смо поверење у коме ти људи професионално чекају адекватну команду надлежних, мада је било напетих ситуација. Уосталом, извештај Европске комисије по први пут је прошле године јасно рекао да је остварена пуна демократска и цивилна контрола војске у Србији. Ми смо поносни на тај резултат.
Имали смо и неке афере, Давинић, ВМА, станови?
Један од основних задатака које смо имали од самог доласка у Министарство одбране био је да спречимо све изворе могућих афера и да рашчистимо постојеће. Ова последња привођења била су од почетка под обрадом ВБА и добро је да смо то обавили по закону. Војни бескућници и пензионери пишу ми писма подршке.
Углед Војске тако расте. Због афера углед је био најнижи 2006. године, а то се најбоље види по занимању за упис на Војну академију: 2006. имали смо само 21 пријављеног кандидата! Док 2008. преко 300 њих, а десет одсто су вуковци. Те афере су подриле углед Војске и споља и изнутра и угрозиле систем одбране. Сада су на суду и не могу да их коментаришем. Раније афере тицале су се углавном набавки, јер није постојао закон. Сада се за сву робу прописује тендер по закону. Не набављамо више оно што не треба да бисмо испразнили нечије магацине, као што се радило.
У овом тренутку у систему одбране имамо више од 14.000 лица која немају никакво решење стамбеног питања. Онда, има их много с неадекватним становима. Међу њима је 4000 пензионера, али је више од десет и по хиљада активних војних лица. То је запрепашћујућ број, али смо до сада решили 1409 стамбених проблема; за тај исти период пре нас је решено око 200 случајева. У систем одбране годишње улази око 350 нових људи. Када путем кредита буде решавано 350 стамбених питања годишње, онда смо направили одрживи систем. Увели смо стамбене кредите које министарство субвенционише. Прошле године, по први пут, припадници Војске подигли су 193 стамбена кредита; ове године биће их око 220-250. Наша замисао је да убудуће припадници Војске не добијају, него купују станове под повољним кредитним условима.
Овога тренутка имамо 38 активних генерала, а плаћамо 750 генералских пензија. То је оптерећење из старих времена.
Какво је стање у обе агенције – Војнобезбедносној и Војнообавештајној? Јесу ли се свеле у своје законске оквире – с обзиром на искуства из прошлости?
Убеђен сам да обе агенције раде у својим законским оквирима. Нисам имао ниједну притужбу, ни државног органа ни појединца, ни из невладиног сектора. Ми припремамо предлоге закона о те две агенције и желимо увођење инспектората у обе, органа који би вршио унутрашњу контролу законитости рада и поступао по могућим жалбама. Уосталом, људи који тамо раде вапију за тим. На почетку смо имали проблема због хипотеке Ратка Младића, али данас нам више нико не ставља то на терет.
У оквиру промена које смо спровели, Војна полиција сада има и КИГ, Криминалистичку истражну групу која се бави криминалистичким пословима који су и најчешћи проблем, док се Војнобезбедносна агенција бави борбом против организованог криминала у Војсци и пословима контраобавештајне и безбедносне заштите Војске и штићених личности. Ту је направљена потребна разлика у пословима.
Да закључимо: каква је сада перцепција нашег положаја у свету код Војске?
Морам да кажем да су ставови официра, по анкетама које смо радили, сада далеко авангарднији од укупног друштва. Очекивало би се да људи који су били у директном конфликту са НАТО-ом осећају мржњу; напротив, они су, као људи у струци, свесни да не могу да буду пусто острво у мору око нас које се зове НАТО. А и времена се мењају. Систем размишљања у Војсци полако се помера ка евроатлантским вредностима, рекао бих брже него у јавности. Ми, наравно, имамо везе и са свим другим армијама и развијаћемо их и даље. Ми и даље баштинимо, после толиких година, јако добре односе са низом земаља још из Титовог времена и то се данас види.
