27.04.2014.

Генерал Диковић положио венац на гроб војводе Степе Степановића

Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић положио је данас, у име Владе Републике Србије, ловоров венац на гроб војводе Степе Степановића, на градском гробљу у Чачку. У делегацији, поред генерала Диковића, били су командант Копнене војске генерал-потпуковник Александар Живковић и командант 2. бригаде КоВ бригадни генерал Маринко Павловић.

Полагањем ловорових венаца и одавањем државних и војних почасти обележено је 85 година од смрти прослављеног војсковође.

На гроб војводе Степановића ловорове венце и цвеће положили су и представници Министарства унутрашњих послова, Моравичког управног округа, представници града Чачка и организација и удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. Том приликом, генерал Диковић је рекао да постоје људи који никада не умиру, бесмртници, они чије идеје и дела остају златним словима исписана у националној и светској историји, заувек присутна у колективној свести потомака.

- Међу таквима је, свакако и војвода Степа Степановић, који је све своје физичке, моралне и духовне способности уградио у слободу и част свога народа. Пуних 46 година, од 1874. када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до 1919. године када се повукао из активне службе, постојано је ишао трновитим, али вечном славом овенчаним ратним стазама српске војске. Војевао је у два ослободилачка рата против Турске од 1876. до 1878, Српско-бугарском рату 1885, Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. и Првом Светском рату од 1914. до 1918. године, поставши један од највећих војсковођа које је Србија имала. У нашој историји, војвода Степа остао је упамћен као легендарни командант 2. армије, на чијем је челу био од почетка Првог балканског до краја Првог светског рата. Под његовом командом ова армија успешно је опседала Једрене, борила се у долини Вардара, на старој српско-бугарској граници, на Церу, Дрини и Колубари, истакао је начелник Генералштаба.

Према његовим речима, у историји ратне вештине, јасна и једноставна замисао увек је исписивала најлепше странице. Под непрекидном борбом, Степина армија успела је не само да заустави наступање противника, већ и да његове разбијене трупе нагна у бекство. Тако је, добрим делом Степином заслугом, управо у Србији извојевана прва велика савезничка победа над Централним силама у Великом рату. За ову победу, Степа је унапређен у чин војводе.

- Немерљиве заслуге Степа је стекао приликом реорганизације српске војске на Крфу и у борбама на Солунском фронту, а његовим највећим успехом сматра се пробој Солунског фронта, који је извршила управо његова армија. По завршетку Великог рата, војвода Степа је рекао да је „мало смртника којима је суђено да дочекају плодове жртава и угледају остварене вековне снове“. Ми данас, као и генерације које тек долазе, не смемо никада и ни по коју цену заборавити жртве наших прадедова, јунака Великог рата. Њихова су дела светионик који обасјава садашњост и будућност Србије непролазном светлошћу историјске истине.

Плодове њихових подвига морамо чувати, као најдрагоценију имовину отаџбине, рекао је генерал Диковић и нагласио да још једну животну лекцију морамо да научимо од војводе Степе – иако је несумњиво био међу најзаслужнијим људима свог доба, Степа је био скроман човек, спреман да се жртвује за свој народ и своју отаџбину, не очекујући награде и не марећи за почасти и личну корист.

- Говорио је „из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха“. Тако је увек и чинио, па се ова Степина мисао може с правом сматрати његовом животном мудрошћу. Нека је вечна слава и хвала нашем бесмртном војводи Степи Степановићу, поручио је начелник Генералштаба.

У оквиру уметничког програма, драмски уметник Ненад Ћирић казивао је обраћање генерала Степановића у Народној скупштини Краљевине Србије поводом добијања војводског чина.

Свечаност је организовао Одбор Владе Србије за неговање традиције ослободилачких ратова Србије у сарадњи са градом Чачком.

Војвода Степа Степановић један је од најзначајних војних заповедника у Србији током ослободилачких ратова између 1912. године и 1918. године. Носилац је бројних високих српских и иностраних одликовања. Последњу деценију живота провео је у Чачку, где је умро 27. априла 1929. године.