02.12.2015.
Skromni junak
Profesor Vajić vraćao se sa suprugom i kćerkom iz Ugljevika. Na oko 300 metara od skretanja za Pećnce, videli su vozila koja stoje. Bilo je jasno da se dešava nešto nesvakidašnje.
– Video sam kolonu i usporio. Ispred mene je bilo oko tridesetak vozila. Kada sam prišao dovoljno blizu, ugledao sam šleper koji je jednim delom bio u zaustavnoj, a drugim u srednjoj traci. Pogled mi je odlutao do probijene bankine i kola survanih u kanalu. Nisam imao dilemu. Znao sam da moram da stanem i pomognem tim nesrećnim ljudima, kaže profesor Vajić opisujući stravičnu scenu koju je zetekao.Zaobišao je kolonu i stao nekoliko metara dalje. Usput je naleteo na inspektora u civilu, koji se i sam tu slučajno zadesio, ali je već uveliko zvao hitnu pomoć, vatrogasce i policiju. S obzirom da je okolo bilo parkirano više automobila, bio je ubeđen da je povređenima već neko pritrčao u pomoć. Osvrnuo se oko sebe i shvatio da ljudi samo obilaze mesto nesreće, na kome je osim jasnih tragova sudara bilo krvi i delova tela jedne od nastradalih putnica.
– Sišao sam do oboda auto–puta i tu zatekao dečaka od desetak godina koji je sedeo i ćutao. Kada sam ga upitao da li je dobro, klimnuo je glavom i rekao „Spasite mi batu“.Tada sam ugledao jeziv prizor u kanalu– slupan automobil i nekoliko ljudi u njemu i oko njega, priča profesor fizičkog dodajući da je video samo jednog čoveka kako pokušava da pomogne dečaku koji je ležao na zemlji izvan kola.
Pored potpuno smrskanog auta ležale su i dve žene, kao i dečak od oko 11 godina koji je plakao i usled jakih bolova povremeno gubio svest. U središtu automobila sedela je žena u besvesnom stanju, a na prednjem sedištu devojčica od 5 godina koja na prvi poglede nije davala znake života.
– Prvo sam jednoj gospođi koja je imala povrede glave majcom zaustavio krvarenje i rekao joj da to čvrsto drži, a zatim sam požurio prema deci koja su bila životno ugrožena. Tada sam video da žena koja je bez svesti sedela na srednjem sedištu počinje nekontrolisano da se trza. Na svega nekoliko santimetara od njenog vrata bilo je parče lima, verovatno deo smrskanih vrata. Mahinalno sam je zgrabio za ruku i rame i vukao je na suprotnu stranu, kaže Vajić. Srećom, vatrogasci su brzo stigli, i na njegove povike odmah došli do auta i presekli lim.
Tada se okrenuo prema devojčici na prednjem sedištu i jedva napipao puls. Izvukao ju je napolje i zamolio vozača, koji je bio sav krvav ali svestan, da mu pomogne i otvori joj usta. Kada je video koliko on to nestručno radi i da postoji velika šansa da je povredi, uzeo ju je, položio na bok i otvorio usta. Istovremeno je morao da pomogne i dečaku, čija je izbezumljena majka samo vrištala tražeći pomoć za svoje dete.
– U sledećem trenutku klečao sam između dvoje dece, držeći im oboma jezke kako se ne bi ugušili. I jedno i drugo ispljuvali su mnogo krvi. Počeo sam da se tresem jer sam shvatio da sam uradio sve što sam mogao, a da lekari još nisu stigli. Znao sam da neće moći dugo da izdrže bez adekvatne medicinske pomoći, priča Saša napominjući da se tada prvi put u životu obradovao kad je čuo zvuk sirene.
Doktori i tehničari prvo su pritrčali deci i u roku od minut–dva intubirali ih i spremili za transpot. Gospođa koja je bila bez svesti u kolima sada je ležala na zemlji i polako dolazila sebi. Druga, koja je povredila glavu, bila je u šoku jer je u nesreći izgubila majku, čiji je leš bio razastret po celom auto–putu. Ne znajući šta da radi, Vajić je na kraju legao na zemlju kraj nje i pokušavao da je razgovorom umiri. Ubrzo su stigle još dve ekipe Hitne pomoći, pa su svi povređeni preveženi u bolnice.
Posle drame koja je trajala 45 minuta, Saša je seo u kola i sa porodicom krenuo put Beograda. Ipak, savest mu nije dala mira. Morao je da vidi kako su povređeni. Prvo se uputio do Urgentnog centra, gde ga je jedna od povređenih žena prepoznala. Zamolila ga je da ode do Tiršove, jer joj je tamo bio smešten sin, a ona nije znala ništa o njegovom stanju. Tek kada je obišao sve i uverio
se da su svi zbrinuti, krenuo je kući. Kada je nekoliko dana kasnije uspeo da sabere utiski i dođe sebi, bio je ponosan na ono što je uradio. Svestan je da je dao maksimum i pomogao najbolje što je umeo. Ipak, čini mu se da smo kao društvo „zakazali“.
– Razočaralo me je što su ljudi prolazili, što niko nije zastao da pomogne, a i oni koji jesu, stali su samo da bi videli šta se dešava, a ne da pomognu. Shvatam da ne znaju svi šta treba da rade i kako da pomognu, ali ne razumem da niko ne priđe i bar ne pokuša da uradi nešto, kaže Vajić ističući da je on na fakultetu Fizičke kulture u Beogradu stekao znanja iz pružanja prve pomoći. Ipak, najviše je naučio radeći 15 godina kao profesor na Vojnoj akademiji, gde je od iskusnijih i starijih kolega mnogo toga usvojio. Srećom, tokom karijere nije imao mnogo prilika da svoje znanje upotrebi.
Skromni profesor fizičke kulture, omiljen među kolegama i kadetima, kaže da je uradio ono što bi i svaki drugi pripadnik vojske. Siguran je da svako ko obuče uniformu ili postane deo ovog sistema ima obavezu više prema društvu kome služi.
Na njegov herojski čin bacili su senku svi oni koji su samo nemo prošli pored mesta nesreće, okrećući glavu na drugu stranu.
Trenutak nepažnje, loši uslovi na putu, prevelika brzina... samo su neki od mogućih uzoraka saobraćajnih nesreća. O svemu tome, nažalost, mislimo kasno, jer svaki od tih faktora može da nas košta života. Ili nekoliko njih.
Mirjana KRSTOVIĆ
Snimio: Goran STANKOVIĆ
