Ministarstvo odbrane Republike Srbije
 
17.07.2017

Intervju ministra odbrane Aleksandra Vulina za magazin „Odbrana“



ZA JA­KU I ZA­DO­VOLj­NU VOJ­SKU
 

Ne­pu­ne dve ne­de­lje od iz­bo­ra na funk­ci­ju mi­ni­stra, Alek­san­dar Vu­lin ja­sno de­fi­ni­še pri­o­ri­te­te svog man­da­ta – po­bolj­ša­nje ma­te­ri­jal­nog po­lo­ža­ja pri­pad­ni­ka si­ste­ma od­bra­ne i re­a­fir­ma­ci­ja dru­štve­ne ulo­ge Voj­ske Sr­bi­je. Po­li­ti­ka od­bra­ne, ka­že no­vi re­sor­ni mi­ni­star, ne­će se me­nja­ti, a na­ša ze­mlja osta­će voj­no ne­svr­sta­na. Ne­za­vi­snost u do­no­še­nju od­lu­ka ko­je se ti­ču bez­bed­no­sti je sku­pa, ali Sr­bi­ja od nje ne­će od­u­sta­ti.
          
U pr­vom in­ter­vjuu od stu­pa­nja na du­žnost mi­ni­star Vu­lin go­vo­ri o per­cep­ci­ji slo­že­nog si­ste­ma ko­ji mu je dat u nad­le­žnost, od­no­su po­li­ti­ke i stru­ke, pro­fe­si­o­nal­nim iza­zo­vi­ma i lič­nim pro­ži­vlja­va­nji­ma du­žno­sti ko­ja ga oče­ku­je.
 
Va­ša obra­ća­nja u pr­vim da­ni­ma po­sle iz­bo­ra za mi­ni­stra od­bra­ne oka­rak­te­ri­sa­lo je ne­ko­li­ko sna­žnih po­ru­ka upu­će­nih, pre svih, pri­pad­ni­ci­ma Voj­ske Sr­bi­je. Sti­če se uti­sak da ste, apo­stro­fi­ra­ju­ći ose­ća­nja du­žno­sti i ča­sti, že­le­li da ka­že­te: „Ja sam je­dan od vas!”.
 

– Ovo ni­je obič­na voj­ska. Ovo je Voj­ska Sr­bi­je! Ovo je voj­ska ko­ja je uvek bi­la sa svo­jim na­ro­dom i na stra­ni na­ro­da, na pra­ved­ni­joj stra­ni sve­ta. I u Pr­vom i Dru­gom svet­skom ra­tu i za vre­me NA­TO agre­si­je, bez ob­zi­ra na raz­li­či­ta ime­na i ide­o­lo­gi­je, po­ka­zi­va­la je ne­ve­ro­vat­nu hra­brost. U srp­skom na­ro­du voj­ska ni­je „sa­mo” voj­ska, in­sti­tu­ci­ja, deo dr­žav­nog si­ste­ma. Voj­ska je na­čin ži­vo­ta, od­nos pre­ma sve­tu. Bi­ti u si­ste­mu od­bra­ne je, sa­mo po se­bi, ve­li­ka čast. Vo­di­ti ga –  ogrom­na je od­go­vor­nost. I ka­da do­bi­je­te ta­kvu pri­li­ku mo­ra­te ulo­ži­ti či­ta­vog se­be, svu svo­ju ener­gi­ju i zna­nje da bi­ste od­go­vo­ri­li iza­zo­vu.
 
Pri­li­kom po­se­te cen­tru za obu­ku u Va­lje­vu iz­ne­na­di­li ste jav­nost is­po­ve­šću o raz­lo­zi­ma zbog ko­jih svo­je­vre­me­no ni­ste slu­ži­li voj­ni rok.
 
– Dra­go mi je što sam imao pri­li­ku da to is­pri­čam upra­vo de­ci ko­ja do­bro­volj­no slu­že voj­sku. Ni­sam že­leo da od­go­va­ram ni po­li­tič­kim pro­tiv­ni­ci­ma, ni la­žnim ana­li­ti­ča­ri­ma. To me ne za­ni­ma. Ali me za­ni­ma mi­šlje­nje te de­ce i mi­šlje­nje nji­ho­vih ro­di­te­lja. Za­ni­ma me mi­šlje­nje sva­kog pri­pad­ni­ka Voj­ske Sr­bi­je. I za­to sam ose­tio po­tre­bu da nji­ma ka­žem, jer tre­ba da zna­ju. Zna­te, ra­ste­te sa ide­jom da će­te jed­nog da­na bi­ti u uni­for­mi, da će­te kao otac, de­da, pra­de­da sa oruž­jem sta­ti pod za­sta­vu svo­je ze­mlje... Kao u onom sti­hu „Bi­je­log dug­me­ta”: „A ti li­je­pa kao Ar­mi­ja is­pod za­sta­va...” I on­da do­đe dan ka­da vam ka­žu da vaš hen­di­kep ne mo­že da bu­de pre­va­zi­đen...
 
Re­klo bi se da pri­lič­no emo­tiv­no pro­ži­vlja­va­te se­ća­nja na taj pe­ri­od mla­do­sti.
 
Ja sam se čak i ža­lio, išao na VMA, ali ni­je bi­lo po­mo­ći, kao što je ne­ma ni da­nas. U to vre­me sam imao di­op­tri­ju ne­što vi­še od se­dam, a da­nas je mno­go, mno­go ve­ća i ako na­ši le­ka­ri ne smi­sle ne­ku do­bru ope­ra­ci­ju bo­jim se da će bi­ti još te­že. To je ve­li­ko raz­o­ča­ra­nje ko­je ose­ti­te u se­be, na­rav­no. Ja sam Sr­bin, a u Sr­ba ko ni­je slu­žio voj­sku... Zna­te i sa­mi. I ka­da se su­o­či­te sa ti­me, bu­de te­ško. Zbi­lja za­vi­dim toj de­ci jer mo­gu da slu­že svo­joj ze­mlji u uni­for­mi. Oni tre­ba da zna­ju da čo­vek ko­ji vo­di nji­ho­vo mi­ni­star­stvo ni­je ne­ko ko bi se sklo­nio od voj­ne oba­ve­ze. Za vre­me NA­TO agre­si­je 1999. go­di­ne do­bro­volj­no sam se pri­ja­vio u Voj­sku Ju­go­sla­vi­je zah­te­va­ju­ći da mi do­de­le rat­ni ras­po­red, ma­kar i kao obič­nom pe­ša­din­cu, što mi je i bi­la že­lja i ka­da sam se pri­ja­vio u voj­ni od­sek sa na­me­rom da slu­žim voj­sku. Ta­da mi je re­če­no da su im po­treb­ni do­bro­volj­ci pro­tiv­a­vi­on­ci i in­že­njer­ci, a ne pe­ša­di­ja. Pri­zna­jem, ni­sam im re­kao da sam ne­spo­so­ban. Sa­mo sam hteo da po sva­ku ce­nu bu­dem ta­mo gde je naj­te­že. Vra­ti­li su me.
 
Šta sma­tra­te pr­vim iza­zo­vom no­ve du­žno­sti?
 
– Pr­vi iza­zov je ka­ko po­pra­vi­ti ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj pri­pad­ni­ka voj­ske, ka­ko obez­be­di­ti da i u vre­me­nu šted­nje ar­mi­ja ose­ti svo­ju iz­u­zet­nost. Že­lim da se pri­pad­ni­ci voj­ske ose­te iz­u­zet­nim i da to či­ta­vo dru­štvo ce­ni. To je moj pr­vi i po­sled­nji iza­zov. To je moj po­sao. Na­rav­no, tu je i sa­vre­me­no na­o­ru­ža­nje, teh­ni­ka, opre­ma... Ali čo­vek ko­ji ra­di na toj teh­ni­ci mo­ra da bu­de za­do­vo­ljan ili ba­rem za­do­volj­ni­ji ne­go što je sa­da.
 
Ni­je neo­bič­no da se ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj pri­pad­ni­ka voj­ske sta­vlja u pr­vi plan na po­čet­ku man­da­ta no­vog mi­ni­stra. Me­đu­tim, Vas je iz­dvo­ji­la re­če­ni­ca ko­ju ste iz­go­vo­ri­li pri­li­kom po­se­te Ge­ne­ral­šta­bu da „či­ta­vo dru­štvo tre­ba da vo­di ra­ču­na o mi­šlje­nju i sta­vo­vi­ma Voj­ske Sr­bi­je”. Ka­ko na­me­ra­va­te to da po­stig­ne­te?
 
– Stav ar­mi­je mo­ra da se ču­je. Ona mo­ra da bu­de gla­sni­ja. Ovo je­ste ci­vil­no dru­štvo i ta­ko tre­ba da osta­ne. I na­rav­no da će ci­vi­li kon­tro­li­sa­ti voj­sku, ali voj­ska ima svo­je spe­ci­fič­no­sti i vred­no­sti ko­je ču­va. Bez­u­slov­na vred­nost slo­bo­de, te­ri­to­ri­jal­nog in­te­gri­te­ta i do­sto­jan­stva jed­ne ze­mlje. Ar­mi­ja je ču­var tog naj­bo­ljeg. Si­stem bez­bed­no­sti ne­ma sa­mo voj­nu, ne­go i ci­vil­nu kom­po­nen­tu. Voj­ska ima ka­pa­ci­tet da do­pri­ne­se raz­vo­ju ci­vil­ne za­šti­te spro­vo­de­ći obu­ku, ali naj­va­žni­je je što ona mo­že vra­ti­ti od­re­đe­ni si­stem vred­no­sti ko­ji je na­pu­šten. Mo­ra­mo ose­ti­ti da Voj­ska Sr­bi­je ima uti­caj na sva­ko­dnev­ni ži­vot sva­kog gra­đa­ni­na. Ona tre­ba da umi­ru­je i ohra­bru­je ta­ko što će re­ći: Ovo su vred­no­sti ko­je se u srp­skom na­ro­du ni­ka­da ne­će pro­me­ni­ti! Mi mo­ra­mo da­ti pri­li­ku voj­sci da po­ša­lje po­ru­ku o se­bi. Tre­ba da uva­ža­va­mo stav nje­nog ge­ne­ra­la, ali i da zna­mo ka­ko raz­mi­šlja voj­nik. Da li je za­do­vo­ljan ili ne­za­do­vo­ljan, šta mu je po­treb­no...
 
Mno­gi su uki­da­nje oba­ve­znog slu­že­nja voj­nog ro­ka kri­ti­ko­va­li upra­vo jer je to bi­la di­rekt­na fi­zič­ka i psi­ho­lo­ška ve­za Voj­ske i na­ro­da. Pro­te­klih me­se­ci bi­lo je vi­še jav­nih ini­ci­ja­ti­va da se ta od­lu­ka re­vi­di­ra. Ka­kav je Vaš stav o tom pi­ta­nju?
 
– Oba­ve­zno slu­že­nje voj­nog ro­ka vra­ti­le su mno­ge ze­mlje, po­put Šved­ske, na pri­mer. Ne­ke ga ni­ka­da ni­su ni uki­nu­le. To je i su­vi­še kom­plek­sna te­ma da bih o njoj, u ovom tre­nut­ku, mo­gao da se iz­ja­snim, po­go­to­vo ne eks­pli­cit­no. Ni­je to ne­što što mi­ni­star mo­že da pre­se­če. Či­ta­vo dru­štvo tre­ba da raz­mi­sli o to­me. Isti­na je da se pro­te­klih go­di­na pu­no pri­ča­lo o toj te­mi i ka­da slu­ša­te me­di­je mo­gli bi­ste da do­đe­te do za­ključ­ka da je sko­ro 100 od­sto Sr­ba za vra­ća­nje oba­ve­znog slu­že­nja voj­ske. A on­da po­zo­ve­te re­zer­vi­ste na ve­žbu i do­ži­vi­te sal­ve na­pa­da. Ka­žu ka­ko se „mi­li­ta­ri­zu­je dru­štvo”, pi­ta­ju „za ko­ji se rat mi to spre­ma­mo!?” itd. Da­kle, mo­ra­mo o to­me svi do­bro da raz­mi­sli­mo. Da, či­nje­ni­ca je da se uki­da­njem oba­ve­znog slu­že­nja ve­za voj­ske i dru­štva sta­nji­la. Ni­je se iz­gu­bi­la, i ni­ka­da se ne­će iz­gu­bi­ti, ali se ne­mi­nov­no sta­nji­la. Upra­vo že­lim da tu ve­zu oja­čam ka­ko bi voj­ska po­no­vo po­sta­la deo na­šeg sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta.
 
Mno­gim mi­ni­stri­ma pre Vas, kao uo­sta­lom i Va­ma, deo jav­no­sti za­me­rao je či­nje­ni­cu da ni­ste čo­vek „iz stru­ke”. Me­đu­tim, ime­no­va­nje ge­ne­ral-pot­pu­kov­ni­ka u pen­zi­ji Alek­san­dra Živ­ko­vi­ća na me­sto dr­žav­nog se­kre­ta­ra u Mi­ni­star­stvu od­bra­ne ba­ca dru­ga­či­je sve­tlo na no­vi me­nadž­ment si­ste­ma. Šta je po­za­di­na od­lu­ke da se na me­sto, do sa­da uglav­nom re­zer­vi­sa­no za po­li­ti­ča­re, po­sta­vi čo­vek za­vid­ne voj­nič­ke bi­o­gra­fi­je?
 
– Stru­ka mo­ra da se pi­ta. Od na­čel­ni­ka Ge­ne­ral­šta­ba do dr­žav­nog se­kre­ta­ra, svi tre­ba da bu­du struč­nja­ci. Ja sam po­li­ti­čar. Mi­ni­star i tre­ba da bu­de po­li­ti­čar. Moj po­sao je da pro­na­la­zim na­či­ne da po­bolj­ša­vam po­lo­žaj Voj­ske, da ču­vam osnov­ne smer­ni­ce po­li­ti­ke od­bra­ne, a struč­nja­ci tre­ba da se ba­ve stru­kom. Zar mi­sli­te da bi­lo ko­ji po­li­ti­čar ko­ji se na­šao na mom me­stu, ko zna ko­li­ko go­di­na una­zad, bo­lje po­zna­je voj­sku od Di­ko­vi­ća ili Živ­ko­vi­ća? To je ne­mo­gu­će. Upra­vo to že­lim da po­ru­čim i po­ka­žem lju­di­ma u si­ste­mu – ce­ni­će se stru­ka. Na me­ni je da vam obez­be­dim bo­lje uslo­ve, da bri­nem da se spro­vo­di po­li­ti­ka voj­ne ne­u­tral­no­sti, da se po­štu­ju za­ko­ni, iz­vr­ša­va­ju na­re­đe­nja vr­hov­nog ko­man­dan­ta u skla­du sa Usta­vom. A stru­ka je ta ko­ja će mi re­ći u kom prav­cu tre­ba da se raz­vi­ja ar­mi­ja. Sa ta­kvim lju­di­ma ne mo­že da nam se de­si da re­for­mi­še­mo voj­sku, pa da se po­sle to­ga „po­kri­va­mo” stra­te­gi­ja­ma i dok­tri­nar­nim do­ku­men­ti­ma. Sa­da će­mo pr­vo da do­mi­sli­mo šta že­li­mo da ra­di­mo i gde da stig­ne­mo, da na­pi­še­mo stra­te­gi­ju, pa da se re­for­mi­še­mo. E, taj po­sao ne mo­gu da ra­de ci­vi­li, ne­go oni ko­ji voj­sku po­zna­ju bo­lje od se­be sa­mih. Otud taj iz­bor. Mi u na­šoj voj­sci ne osku­de­va­mo u kva­li­tet­nim lju­di­ma. Mo­žda u ne­kim dru­gim stva­ri­ma, ali u kva­li­tet­nim sta­re­ši­na­ma ne. Is­ko­ri­sti­mo to.
 
Ne­du­go po­što ste se use­li­li u ka­bi­net, ov­de u Bir­ča­ni­no­voj, na Va­ša vra­ta po­ku­ca­li su am­ba­sa­do­ri naj­moć­ni­jih voj­nih si­la sve­ta. Da li ih je in­te­re­so­va­lo ho­će li bi­ti dis­kon­ti­nu­i­te­ta u po­li­ti­ci od­bra­ne?
 
– Sr­bi­ja bi bi­la neo­zbilj­na dr­ža­va uko­li­ko bi, ka­ko pro­me­ni mi­ni­stra, me­nja­la i po­li­ti­ku od­bra­ne. Na­sta­vi­će­mo sa istom po­li­ti­kom, i ako je po­treb­no da je de­fi­ni­še­mo u jed­noj re­če­ni­ci on­da bi to bi­lo – po­li­ti­ka voj­nog ne­svr­sta­va­nja. To, na­rav­no, ima svo­je iza­zo­ve. Naj­te­že je i naj­sku­plje bi­ti ne­u­tra­lan. Ali je naj­ča­sni­je. Ka­da se sta­vi­te pod za­šti­tu ne­kog od moć­nih blo­ko­va ili ne­kih voj­no moć­nih dr­ža­va, či­nje­ni­ca je da ne mo­ra­te da bri­ne­te o svo­joj bez­bed­no­sti, ali isto ta­ko pre­sta­ne­te da bri­ne­te i o sop­stve­nim od­lu­ka­ma, jer ih ne­će­te vi do­no­si­ti. Mi smo od­lu­či­li da bri­ne­mo o sop­stve­nim od­lu­ka­ma i da ih sa­mi do­no­si­mo, a da bi to bi­lo mo­gu­će, mo­ra­mo ima­ti voj­sku ko­ja je do­volj­no sna­žan fak­tor od­vra­ća­nja. Da, to je­ste naj­sku­plje i naj­te­že, ali mi to sa­mo ta­ko i zna­mo da ra­di­mo.
 
Tim pre će Vaš po­sao u Vla­di bi­ti te­ži jer, kao što ste re­kli, ta­kva po­zi­ci­ja ze­mlje u me­đu­na­rod­nim bez­bed­no­snim okvi­ri­ma ko­šta. Ho­će li Sr­bi­ja u sa­da­šnjim eko­nom­skim okol­no­sti­ma mo­ći da fi­nan­si­ra ta­kvu od­bram­be­nu po­li­ti­ku?
 
– Mo­ra­će. Kao što zna­te, mi će­mo do kra­ja go­di­ne ima­ti zna­čaj­no po­ve­ća­nje za­ra­da za pri­pad­ni­ke si­ste­ma od­bra­ne i ja se na­dam da će­mo us­pe­ti da pro­me­ni­mo još ne­ke stva­ri ko­je će po­zi­tiv­no uti­ca­ti na ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj na­ših pri­pad­ni­ka.
 
Na pri­mer?
 
– Raz­go­va­rao sam sa nad­le­žnim mi­ni­strom o pr­o­ble­mu sa ko­jim se su­o­ča­va je­dan deo na­ših pri­pad­ni­ka pri­li­kom upi­sa de­ce u vr­tić. Za­mo­lio sam da oni, zbog po­seb­no­sti voj­nog po­zi­va i če­stog od­su­stva od ku­će, bu­du iz­u­ze­ti od pra­vi­la da im de­ca bu­du ni­že ran­gi­ra­na uko­li­ko dru­gi ro­di­telj ne­ma za­po­sle­nje. To pra­vi­lo će vr­lo br­zo stu­pi­ti na sna­gu. Da­kle, iden­ti­fi­ku­je­mo pro­ble­me i re­ša­va­će­mo ih je­dan po je­dan.
 
 
Alek­san­dar PE­TRO­VIĆ
Sni­mio Go­ran STAN­KO­VIĆ