Život meren snagom motora
Pre penzionisanja Dušan Radenović bio je opitni vozač u Tehničkom opitnom centru (TOC). Kao član radnih timova posebno je angažovan u opitno-eksplatacionim uslovima u vožnji po različitim terenima u našoj zemlji. Naprezao je motore vozila do maksimalnih granica, ubrzavao ih, naglo kočio, dovodio do uglova prevrtanja, kako bi potvrdio njihove krajnje mogućnosti, prema definisanim zahtevima. Vozio ih po raznim terenima – peščari, makadamu, vodi, raznim nesavladivim preprekama za druga vozila. Samo nekoliko tako iskusnih vozača u našoj zemlji može da savlada razne prepreke na pravi način i oceni ponašanje borbenih i neborbenih vozila koja se ispituju. Svojim zapažanjima sa tih ispitivanja doprineo je da se Vojska opremi kvalitetnim i perspektivnim sredstvima NVO.Kabina vozila bila je uvek prepuna ispitno-merne opreme, koja je pratila rad motora i drugih podsistema vozila. Dušan je za to vreme neprekidno vozio, spuštajući se u provalije, koje su uglavnom plašile sve koji bi se usudili da sa njim sednu u kabinu. Ubrzo zatim, savladavao bi i naizgled nesavladive uspone znalačkom i virtuoznom vožnjom. Na svakoj vodenoj prepreci tražio bi pogodno mesto za prelazak i vodenim gazom krčio put u daljim opitno-esploatacionim ispitivanjima. Njegove starešine ističu da je pouzdan kao saradnik i čovek, spreman da pruži najviše, a to je još više od očekivanog.
Tajne profesije otkrivao je postepeno tokom rada. Posle prvog opitnog zadatka – ispitivanja pokretne operacione sale – saznao je da opitni vozač u TOC-u nije običan vozač. On mora da uoči propuste na vozilu, da ukaže na probleme i svoje mišljenje napiše u elaboratu za svako ispitivano sredstvo.
Posle pokretne operacione sale, Dušan je ispitivao perionicu, mesionicu, pokretnu apoteku, pa vozila poznatih svetskih proizvođača „Fiat“, „Stayer Puch“, pincgauere, kampanjole, raketne sisteme 128 mm „plamen S” i „oganj”, vozila „Zastava-kamiona” i iz pribojskog FAP-a – dvoosovinca 1118, troosovinca 2228. Započeo je ispitivanja četvoroosovinca 3240, ali ih nije dovršio zbog odlaska u penziju.
– Kad dobiješ da ispitaš novo vozilo, ono je novo i za nas i za proizvođača. Normalno je da onaj ko ga je proizveo gleda da prikrije neke njegove nedostatke, a opitni vozači, koji su u sastavu radnog tima, moraju da ga ispitaju u vožnji i utvrde da li zadovoljava sve deklarisane karakteristike. Nekad je opitni vozač na oštrici mača jer proizvođač može da osporava njegovo mišljenje. Neki su me zbog mojih primedbi potcenjivali jer sam vozač, ali je moje bilo da dokažem manjkavosti. Uvek sam govorio: „Ako je razlog što nešto ne valja moja greška, onda me sklonite. To je lako. Ali će vozilo opet da ima nedostatke“.
Dušan je najviše voleo terenska ispitivanja – u svim vremenskim uslovima i godišnjim dobima – a svaki teren je priča za sebe i svaki dan zavisio je od vremenskih uslova, godišnjih doba, vrste terena. Kaže da su u Deliblatskoj peščari, gde su pesak i brda, ispitivani nagibi, prohodnost i proklizavanja. Na Fruškoj Gori su vozila prolazila makadamske terene. Kočenje se opitovalo na pisti u Kovinu. Potom su išli na Kopaonik i na Zalatibor. Tu su bile razne staze – nakvašene ili suve, sa kamenom ili sa peskom, sa rastinjem ili makadamom. Pored svega toga ispitivan je i vodeni gaz na Drini, Jadru.... Tražilo se uvek puno, zavisno od vrste vozila i zahteva. Radenović priča da su tokom ispitivanja vožnjom prelazi oko 30.000 kilometara. To su bili dugotrajni tereni na kojima se, kako kaže, puno toga dešavalo novom vozilu. Ako je sve išlo po planu, dnevno je prolazio 150 i 200 kilometara.
Sa Dušanom su često radile i njegove kolege Goran Ilić, Dragan Džakula i mehaničar Branko Korolija, a na terene je išao sa majorima Aleksandrom Đurićem, Aleksandrom Nikolićem i Snežanom Jovanović.
– Opitni vozač mora da voli svoj posao, da odlično poznaje vozilo i njegove mogućnosti, da bude nepristrasan, samokritičan. Sebi sam uvek davao zadatak da ću svoj posao raditi maksimalno što mogu, ali ne zato što me na to neko prisiljava, već jer je to moj zadatak. Uvek sam znao šta sam uradio i gde sam pogrešio. I to nikad nisam pripisivao vozilu, ali ako čovek ne zna da je pogrešio, on ne zna ni da radi ovaj posao.
Kaže da još uvek uči, iako je u penziji. Kad čuje zvuk motora tačno može reći koji mu je broj obrtaja i brzina. Dušanov radni vek bio je, zaista, meren snagom motora.
