Podvig desetara Gorana Aleksića
Kada je, posle završene noćne smene u čuvarskoj službi izdvojenog objekta „Klupci” kod Loznice, desetar Goran Aleksić poveo ćerku na obližnju drinsku plažu Branjevo, nije ni slutio da će dan planiran za odmor i opuštanje doneti dramu čiji je epilog, umesto spasavanja jednog života, lako mogao biti – dve smrti. Sreća ipak nije napustila čoveka koji je tog dana, među brojnim kupačima, jedini bio spreman da iz hladnog brzaka Drine izvuče dvadesetogodišnju sugrađanku, rizikujući da i sam postane žrtva reke, poznate po divljoj snazi. Svi lokalni, regionalni i nacionalni mediji izvestili su o nesebičnoj požrtvovanosti pripadnika Vojske Srbije, koji je 18. jula još jednom potvrdio ugled vojne uniforme.
VOJNIK JE VOJNIK, I U CIVILU
Profesionalni vojnik Goran Aleksić iz Banje Koviljače, desetar, pripadnik je Vojske Srbije od 2000. godine. Službu je počeo u 15. graničnom bataljonu, posle čijeg je rasformiranja raspoređen u 2. centar za obuku u Valjevu, na dužnost čuvara izdvojenog objekta „Klupci” u istoimenom selu, nekoliko kilometara od Loznice. Skoro decenija i po provedena u uniformi učinila je da se Goran i moralno saživi s profesijom.Dan kada je javnost saznala za njegovo ime desetar Aleksić trebalo je da provede mirno, u društvu ćerke, koja je želela da je otac povede na kupanje na Drinu. S nekoliko desetina metara od obale, iz letnje bašte restorana, Goran je posmatrao uobičajen prizor julskog popodneva na plaži „Branjevo”.
– Onda sam odnekud čuo poziv za pomoć. Jedna devojka uplašeno je vikala da neko pomogne njenoj drugarici. Skočio sam sa stolice i ugledao stotinak metara nizvodno devojku koja se bori da se održi na vodi – seća se Goran i nastavlja:
– Čuo sam kako dovikuju da je reč o šali i da se devojka zapravo ne davi, ali meni nije izgledalo tako. Potrčao sam i stigao tek da pre skoka u vodu na zemlju odložim ključeve od automobila i mobilni telefon. Pozvao sam jednog čoveka da pođe sa mnom, da joj pomognemo, i zaplivali smo u pravcu devojke koja kao da se već predala bujuci.
Više od nedelju dana posle tog događaja desetar Aleksić kao da je ponovo proživljavao tih nekoliko minuta u kojima je svaka sebičnost i strah za sopstveni život bila iza nagona da se drugom ljudskom biću pomogne u nevolji. Pod zakletvom da služi Srbiji, da je brani kako najbolje ume, Goranovi postupci bili su vođeni savešću vojnika i humanošću čoveka.
Ipak, njegovu odluku da rizikuje život toga dana niko nije bio spreman da podeli. Čak i čovek koji je zaplivao ka davljenici zajedno sa Goranom, odustao je posle nekoliko desetina metara.
BIO ME STRAH – UTOPIĆU SE PRED ĆERKOM
On, međutim, nije imao izbora. Dvadesetogodišnja devojka bila je gotovo potpuno iscrpljena, a Drina je nosila u izvesnu smrt. Kada je Goran doplivao do nje usledila je borba ne za jedan, već za dva života.
– Devojka je bila izbezumljena od straha. Grčevito se hvatala za mene. Nekoliko puta me je potapala. Nisam uspevao da je savladam kako bih joj pomogao. Progutao sam mnogo vode. Uplašio sam se da ću se utopiti pred očima ćerke – seća se desetar Aleksić momenata u kojima mu je život visio o koncu, kada je Drina mogla zaviti u crno dve porodice. Svest da bi i rođenom detetu mogao prirediti doživotnu traumu i bol izvlačila je iz njega poslednje atome energije.
Pošto je nekako uspeo da ubedi nesrećnu devojku da se prepusti, trebalo je smoći snage i izboriti se s Drinom koja je neumoljivo nosila. Jedini način bio je da se približi obali i uhvati se za kraj nekog od štapova za pecanje koje su im ribolovci pružali kao pomoć.
U trenucima kada čovek upotrebi svu snagu koju ima, jedino je sreća ta koja na tasu života i smrti pretegne na stranu dobra ili okrene glavu. Ovoga puta bila je uz desetara.
Goran je, iz trećeg ili četvrtog pokušaja, uspeo da podigne devojku kako bi se uhvatila za kraj štapa i sačuvala život. Onda je to i sam učinio.
– Kada smo izašli iz vode osećao sam strašan bol u rukama, grudima... Jedva sam disao. Bili smo živi. To je jedino bilo važno. A lako je moglo biti drugačije – priča naš sagovornik.
Potom su se oko njega okupili ljudi, seća se on, i davali „naknadne instrukcije” kako je trebalo da postupi kada je prilazio davljeniku.
– Jedan je rekao da je trebalo da je udarim pesnicom u glavu, drugi da je trebalo da je ošamarim ne bi li se smirila... Ni danas ne razumem šta su hteli da mi kažu, ali znam da sam uradio onako kako sam umeo. I morao – završava priču desetar, za čiji se podvig brzo čulo širom zemlje.
