30.05.2013.
Koleginice u 224. centru za elektronska dejstva
Potporučnice Iv
ana i Miljana i profesionalni vojnici Aleksandra, Jovana, Biljana, Vesna i Marija, rade u 224. centru za elektronska dejstva u Batajnici. Prva je lekarka, druga komandir voda za obezbeđenje, a ostale su raspoređene ili u tom, ili u vodu za telekomunikacije. - Nikakvih problema nemamo – odgovaraju na pitanje kako se osećaju među kolegama. – Punopravni smo deo ove jedinice. Imamo mogućnosti da budemo to što jesmo, žene. I da se u tome dobro osećamo. Ne odvajaju nas od ostalih. Sve nas je više i radimo sve što i kolege, bez razlike.
Dvadeset osmogodišnja potporučnica, doktorka Ivana Dimkovski porodično je vezana za vojsku, majka joj je radila kao lekar u vojnoj bolnici u Nišu, a i deda joj bio vojno lice. Kaže da joj je posao „organizacijski“, uglavnom praćenje higijenske situacije na teritoriji, analiza vode.
- Ja sam ovde stvarno zadovoljna. Ima puno zanimljivih stvari. Najviše volim gađanje. Dosta toga je za žene u vojsci ranije bilo nedostupno, a uglavnom se dobro pokazujemo na tim aktivnostima, dobre rezultate imamo.
Potporučnica Miljana Prstojević stigla je na službu u kasarnu „Radovan Medić“ u isto vreme kad i Ivana. U Centru obavlja dužnost komandira voda za obezbeđenje.
- Još kao dete sanjala sam da nosim uniformu i taj san mi se ostvario kada sam poslednjeg dana avgusta 2008. godine zakoračila kroz kapiju Vojne akademije. Po dolasku u jedinicu plašila sam se kako će me prihvatiti kolektiv, ali zahvaljujući kolegama, naročito zameniku komandira čete poručniku Zlatku Rakiću, koji mi je najviše pomogao, pronašla sam svoje mesto u četi na ovoj odgovornoj dužnosti.
Biljana Stamenković je profesionalni vojnik u vodu za obezbeđenje kojim Miljana komanduje. Prema rečima ove dvadesetdvogodišnjakinje posao na prijavnici nije težak. Počiva na poštovanju procedura ulaska i izlaska u kasarnu i obavlja ga rutinski. To potvrđuje i Aleksandra Maksimović iz Prokuplja, raspoređena na isto radno mesto. Sa Biljanom je i cimerka, a i generacija su.
- Kao mala pital
a sam se zašto žene ne mogu da idu u vojsku – poverava nam Vesna Gavrilović iz Bajine Bašte, dvadesetosmogodišnja majka dva dečaka, koja u 224. centru za elektronska dejstva radi kao radioteleprinterista u vodu za telekomunikaciju. Vesnin suprug je kapetan u istoj kasarni.
- Lepo je to – kaže, i dodaje da sinovima (pet i po, i godinu i po dana) nije neobično što im majka nosi uniformu.
Desetar Jovana Krčevinac iz Beograda nije udata, ali planira. U centru je raspoređena u Odeljenje za zaštitu informacija, kao teleprinterista - šifrar.
- Već sam obnovila jedan ugovor i mogu da kažem da sam zaista zadovoljna svojim poslom. Drugačiji je ovde sklop ljudi, zdravi su odnosi, sve je u redu i to je najbitnije - ističe devojka koja je nedavno završila i Visoku poslovnu školu strukovnih studija, na kojoj će diplomski rad imati na temu vojne strategije.
Koleginice horski potvrđuju da im je zaista dobro u 224. centru za elektronska dejstva.
– Nije fraza! Nikakva loša iskustva nemamo, družimo se i privatno. Putujemo zajedno, kad imamo priliku . Sjajno funkcionišemo kao kolektiv! Eto, na Adi uskoro spremamo riblju čorbu i roštilj. Biće kotlića i druženja. Idemo kolektivno, kao ekipa, Reč je o saradnji sa Domom za odrasla i invalidna lica. Radićemo savesno kao i do sada. Posao je na prvom mestu. A zajedno ćemo slaviti rođendane, venčanja, veridbe i rođenja dece. Takve smo. Gajimo taj duh druženja i zajedništva. Valjda nas je i vojska tome naučila.
