03.04.2012.
Intervju državne sekretarke dr Tanje Miščević za „Odbranu“
PODRŠKA OD BRAZILA DO INDONEZIJE
Ministarstvo odbrane ima potpisane sporazume o bilateralnoj saradnji u oblasti odbrane sa blizu 60 država, a taj broj se uvećava svake godine
Ministarstvo odbrane domaćin je predstojeće konferencije Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi SEECP. Svake godine, u okviru predsedavanja Procesom, organizuju se ministarski sastanci, koji će ove godine biti održani od 11. do 13. aprila u Beogradu. Govoreći o značaju tog skupa, državna sekretarka u Ministarstvu odbrane dr Tanja Miščević ističe da je reč je o nosećem političkom procesu regionalne integracije ovog prostora, koji nije samo Zapadni Balkan već obuhvata i širi krug država, kao što su Bugarska i Rumunija, koje su članice Evropske unije. Uz to, veoma je važan politički element saradnje među tim državama.
U čemu je važnost predstojećeg ministarskog sastanaka u Beogradu?
– Posebna vrednost tog sastanka, koji okuplja predstavnike 13 država i regionalnih inicijativa koje deluju na ovom prostoru, jeste mogućnost razmene mišljenja ministara odbrane, kao i bilateralnih sastanaka koje će ministri imati na marginama skupa. Uz to, značajno je i što smo za razgovore odabrali temu od zajedničkog interesa za region, a to je problem viška naoružanja. Tu nije reč samo o problemu delaboracije, uništavanja, skladištenja već i generalno pitanje viškova naoružanja kojima je istekao datum operativnosti ili se nalaze u neadekvatnom prostoru. To je prilika da se kolegama iz regiona prenesu naša iskustva, koja su zaista pozitivna, mada je za njih bilo neophodno mnogo vremena i sredstava. U ovom momentu nemamo viškova ubojnih sredstava van skladišta, a krećemo i dalje – sada je najveći problem fosforna D municija, koja je najozbiljniji problem za čitav region. Suština je da ovde neće biti opšte priče o pitanjima bezbednosti, već je na dnevnom redu njeno konkretizovanje. Tu se pokazuje i jedna nova vrednost, jer region više nema potrebu da se samo okuplja i razmenjuje stavove oko opštih pitanja ugrožavanja bezbednosti svake pojedinačne države ili regiona u celini, već se razmatraju konkretni problemi.
Uz to, uključujemo se u jedan veoma važan projekat sa Kancelarijom UN za razvoj (UNDP), kao i sa Organizacijom za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS), koje će nam pomoći da u dužem periodu obezbedimo magacine za ubojna sredstva. To su magacini „Mrsać” kod Kraljeva i „Mirnička reka” nedaleko od Kuršumlije, a u planu je i ojačavanje rada TRZ Kragujevac, kojeg promovišemo kao regionalni centar za delaboraciju.
Kada se osvrnemo na godinu koja je za nama, kako ocenjujete učinak regionalne saradnje kada je reč o Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije?
– Za sve države u regionu, što bi potvrdile i moje kolege iz regiona, saradnja u oblasti odbrane i bezbednosti osnova je dobre političke saradnje. Kada postoji veliki zajednički interes profesije, regionalna saradnja ostvaruje se na najbolji način. U oblasti odbrane i bezbednosti takvog interesa ima, i on nije zasnovan samo na postojanju bilateralnih sporazuma, uključivanju i učešću u regionalnim skupovima i inicijativama, već se ogleda i u uključivanju u zajedničke vežbe, razmenu ljudi i iskustava, prenos znanja, razmenu kadeta. Sve to zajedno pokazuje da je saradnja u oblasti odbrane veoma značajna, da je podignuta na operativno veoma visok nivo i da je rezultat potreba. To je naročito slučaj kada se razgovara o asimetričnim pretnjama, o onima na koje ne može da odgovori nijedna država pojedinačno, pa je usmerena na saradnju sa regionom, posebno na one države koje govore sličnim jezikom i dobro se razumeju.
Vest da je Srbija postala kandidat za članstvo u Evropskoj uniji još odjekuje u domaćoj javnosti, a strani mediji dočekali su je uz komentar „EU je otvorila kapiju Srbiji”. Šta to praktično znači i šta nas očekuje u narednom periodu? U kom aspektu je novonastali status značajan za Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije?
– Kapija EU za Srbiju otvorena je mnogo ranije, a sada je reč o formalnom koraku bez koga se ne može dalje, pa je u tome njegov značaj. Uz to, statusom kandidata država postaje pravi partner EU i njenim državama članicama. Ojačava se i praćenje reformskog procesa u toj državi, kao i pomoć i podrška EU. Naravno, u pitanju je dodatni kvalitet i za državu, ali i svaku od institucija koja u toj državi funkcioniše, pa tako i za Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije.
Međutim, mi smo preduhitrili ovaj korak statusa kandidata, pa smo uključivanje u Zajedničku odbrambenu i bezbednosnu politiku EU najavili već polovinom 2010. godine, iako ono uobičajeno dođe na red tek na kraju tog procesa. U tom pravcu počeli smo operativno da funkcionišemo zaključivanjem dva sporazuma, kao i pojavljivanjem srpske uniforme na jednom od brodova u okviru operacije za upravljanje krizom EU „Atalanta”.
Šta je sada na redu?
– Sada idemo dalje, tako da srpski predstavnik, general Đukanović, šef Vojnog predstavništva Srbije u sedištu NATO, učestvuje u radu jednog od organa EU, na šta smo posebno ponosni. On će tako ući u istoriju odnosa Srbije i EU kao prvi zvanični srpski predstavnik koji posle dobijanja statusa kandidata učestvuje u njenom radu.
Osim toga, za naš sistem je jako važna odluku o otvaranju razgovora o pristupanju Srbije administrativnom aranžmanu sa Evropskom odbrambenom agencijom. Reč je o telu koje je krajnje zatvoreno za one države koje nemaju viši status u odnosima sa EU, a za nas je interesantno kao centralno mesto istraživanja, razvoja naoružanja i namenske industrije država članica. Takođe, to je i mesto opremanja, obučavanja i jačanja interoperabilnosti oružanih snaga tih država. Činjenica da započinjemo razgovore je i potvrda partnerstva posle sticanja statusa, ali i potvrda interesovanja za namensku industriju.
Ostaje nam još i usklađivanje u različitim odnosima, a jedna prilika otvorila nam se nedavno, prilikom posete ministra Šutanovca Češkoj, u vidu poziva za uključivanje u „Višegradsku borbenu grupu” koju čine Poljska, Češka i Mađarska. Ona treba da postane operativna tek 2016. godine, a naše analize o učešću u radu takve grupe su toku. Sličan poziv nedavno smo dobili od italijanskog ministra odbrane Di Paola za „Jadransku borbenu grupu”, koja je za nas jako interesantna jer je čine države iz našeg neposrednog okruženja, ali i zbog strateškog partnerstva sa Italijom.
Na takvom evropskom putu, u kom pravcu će biti usmeravani dalji napori kada je reč o mirovnim operacijama pod okriljem EU i UN, u kojima učestvuju pripadnici sistema odbrane naše zemlje?
– Ove godine u planu je da, od prošlogodišnjih 65, u multinacionalne operacije pošaljemo 523 pripadnika naše vojske, što je osam puta više nego ranije. U vreme ekonomske krize, kada većina zemalja povlači svoje snage iz multinacionalnih operacija, mi pokazujemo spremnost i kapacitete profesionalne vojske Srbije, ali i političke kapacitete da budemo partneri u obezbeđivanju mira. Primat su nam i dalje misije UN i ove godine prvi put imamo aranžman rezerve, a predviđeno je i da uz vod koji je upućen na Kipar imamo i četu u Libanu, što je značajno povećanje.
Takođe, u planu je i uključivanje u misije za upravljanje krizama EU. Povećanje učešća je naše strategijsko i strateško opredeljenje, kao i uključivanje šireg spektra različitih jedinica. Pored toga, pokrenuli smo inicijativu za uključivanje civila u multinacionalne operacije, što je uobičajeno u drugim armijama jer su savremene misije uglavnom vezane za pomoć u izgradnji struktura države. Mi imamo takve kapacitete, pa smo otpočeli razgovore sa pojedinim državama partnerima za njihovo uključivanje.
Kao jedan od značajnih rezultata reforme sistema odbrane ističe se i međunarodna vojna saradnja. Kako ocenjujete ostvarenja na tom planu, imajući u vidu partnere i na istoku i na zapadu?
– Nije neobično što su i bilateralna i multilateralna saradnja nešto sa čime se možemo pohvaliti. Nije dovoljno da se samo kod kuće uradi dobar posao, već je važna saradnja s drugima. Prenos iskustava, učenje, pomoć i donacije segmenti su bilateralne vojne saradnje, koji pomažu razvoj onoga što proces reformi u oblasti odbrane i bezbednosti zahteva. Na taj način predstavljaju se novi kapaciteti koji mogu da postanu predmet interesovanja brojnih država.
Ne treba zanemariti da Ministarstvo odbrane ima potpisane sporazume o bilateralnoj saradnji u oblasti odbrane sa blizu 60 država i da se svake godine taj boj uvećava za oko 10 sporazuma, a taj trend posebno je pojačan od 2007. godine. Negujemo veoma veliku mrežu sporazuma od Indonezije do Brazila, što je jako važno jer znači da imamo partnere u oblasti bezbednosti na tako širokom prostoru. Ti sporazumi, takođe, nisu samo mrtva slova na papiru, već se operacionalizuju kroz bilateralne planove saradnje. Upravo zbog toga sada već može da se konstatuje da sa nekim državama postoji akcenat na saradnji u oblasti zdravstva, a sa drugim na vojnoekonomskoj saradnji, negde su to ABHO ili specijalna brigada.
Trudimo se da jasno definišemo bilateralne odnose i time sprečimo preklapanja, s namerom da saradnja bude ostvarena na najbolji način.
Šta nas na planu međunarodne vojne saradnje očekuje u perspektivi?
– Dugoročno, to je jačanje učešća u multinacionalnim operacijama upravljanja krizama i širenje mreže bilateralnih odnosa, a ne treba zanemariti i obaveze koje proističu iz Programa Partnerstvo za mir i Individualnog programa partnerstva. U ovom momentu akcenat je na regionalnoj saradnji. Uz predstojeću konferenciju, očekuju nas još dva medicinska skupa, Druga konferencija vojnomedicinskih službi zemalja jugoistočne Evrope i 17. balkanski kongres vojne medicine, koje će biti održane u Beogradu. S obzirom na to da 2012. godina protiče u znaku 100 godina vazduhoplovstva kod nas, taj jubilej biće obeležen naučnim skupom u Institutu za strategijska istraživanja i aeromitingom „Batajnica 2012”, koji će biti posećeniji nego prethodni.
Ko su najveći donatori našeg sistema odbrane?
– Najveći donatori su SAD, koje su nam samo u ovoj godini obezbedile 21 specijalno vozilo tipa „Hamvi”, koja ubrzo stižu za Specijalnu brigadu i bazu Jug. Kineske donacije u informatičkoj opremi su nam svakako jako važne, a očekujemo i donaciju u ambulantnim vozilima. Norveška i Danska su takođe veliki donatori, kako u direktnim donacijama, tako i u konkretnim programima.
Dokle se stiglo sa unapređenjem i realizacijom partnerskih ciljeva?
– Otišli smo mnogo daleko. Od 19 iz 2010. godine, sada smo došli na 42 partnerska cilja, što je značajno povećanje. To, naime, nije nešto što nam je nametnuto, to je dogovor, a naši partneri u Programu Partnerstvo za mir dele isto mišljenje. Rad Grupe za reformu odbrane pokazuje da idemo dalje u procese reformi usvajanjem najboljih evropskih standarda u najrazličitijim oblicima. Osim toga, imamo potvrdu da se razvijamo u onim pitanjima koja do sada nisu pokrivena. Predstavljen je IPAP, Individualni akcioni plan partnerstva, u čijoj smo izradi učestvovali, i najveći broj tehničkih elemenata za sprovođenje tog dokumenata je u našim rukama, a reč je o merama za unapređenje tog procesa. Ističem da kao država članica Programa Partnerstvo za mir od NATO-a i zemalja članica dobijamo samo pozitivne ocene za realizaciju ovih zadataka.
Predvodite tim Ministarstva odbrane za realizaciju Nacionalnog akcionog plana za sprovođenje Rezolucije 1325 SB UN „Žene, mir i bezbednost”. Šta je, u ovom trenutku, najaktuelnije u tom segmentu rada ministarstva?
– Srbija je među malobrojnim zemljama koje imaju NAP, a mnogo manji broj ima institucije koje se bave tom implementacijom. Nedavno smo organizovali radionicu koja je trebalo da pomogne analitičkim grupama, koje su najoperativniji deo NAP-a, da prate situaciju u svakom od ministarstava koja su vezana za ostvarivanje tog plana. Cilj je pomoć oko indikatora, odnosno merila kojima se određuje gde je moguće da dođe do povrede i narušavanja rodne ravnopravnosti. Na osnovu tih indikatora zatim se predlažu mere. Reč je o suštinskoj stvari, i to nije priča o tome da postoje velika politička tela, različite grupe pri Skupštini i odbori, već se na licu mesta konstatuje da nešto predstavlja potencijalnu opasnost. Ti indikatori, sa preporukama, onda postaju deo svakodnevnog rada, pa tako i ovog ministarstva.
PROCES SARADNjE U JUGOISTOČNOJ EVROPI SEECP
Regionalna inicijativa Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi (Southeast European Cooperation Process – SEECP) pokrenuta je na predlog Bugarske, na sastanku ministara inostranih poslova zemalja Jugoistočne Evrope u Sofiji, juna 1996. godine. Aktuelni predsedavajući je Srbija, od juna 2011. do jula 2012. godine.
Reč je o autentičnoj inicijativi koja je potekla od tih zemalja i svojevrstan je „glas regiona”. Okvir za njeno funkcionisanje je politička saradnja u pitanjima bezbednosti i stabilnosti, razvoj saradnje na planu ekonomije i zaštite životne sredine, promovisanje humanitarne, socijalne i kulturne saradnje, kao i saradnje u oblasti pravde, borbe protiv organizovanog kriminala, terorizma, ilegalne trgovine drogom, oružjem i ljudima.
U radu Procesa učestvuje 12 zemalja (Albanija, Slovenija, BiH, Bugarska, Grčka, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Rumunija, Srbija, Turska i Crna Gora). Srbija (tadašnja Državna zajednica SCG) se ponovo uključila u punom obimu na Samitu u Skoplju, oktobra 2000. godine. Najznačajniji dokument je „Povelja o dobrosusedskim odnosima, stabilnosti, bezbednosti i saradnji u JIE”, koja je usvojena na sastanku šefova država i vlada u Bukureštu, 12. februara 2000. godine.
Tokom predsedavanja, Republika Srbija će poseban akcenat staviti na nastavak demokratskih procesa i promociju evropskih vrednosti, sa ciljem što brže integracije svih država našeg regiona u EU. Republika Srbija će značajnu pažnju posvetiti i jačanju parlamentarne dimenzije saradnje u okviru ovog regionalnog Procesa.
RODNA RAVNOPRAVNOST
Državna sekretarka Tanja Miščević ujedno je savetnica za rodnu ravnopravnost ministra Šutanovca i predsednica Političkog saveta za sprovođenje Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1325. Ona ističe posebno zadovoljstvo što interesovanje za to u sistemu postoji.
– Suština implementacije Rezolucije 1325 su kapaciteti, odnosno fokusiranje na najboljim kapacitetima koji se moraju iskoristiti u odgovorima na savremene izazove bezbednosti. Akcenat će biti na osobama od poverenja, koje će biti i u jedinicama i u multinacionalnim operacijama. Naime, do Rezolucije 1325 je i došlo zato što su žene kako učesnici, borci u oružanim sukobima, tako i žrtve. Da bi se tim ženama koje su na najrazličitije načine žrtve moglo da pomogne, institucija osobe od poverenja je jako važna. U većim kontingentima postoji osoba od poverenja, koja je najčešće žena, kako bi mogla da razgovara sa njima o onome što su pretrpele. A da bi neko mogao da izdrži takav razgovor i da pronađe pomoć za osobu koja je bila žrtva, mora da prođe posebnu obuku.
