01.06.2011.
Intervju državnog sekretara dr Zorana Vesića magazinu ODBRANA
U SLUŽBI MIRA
Još od prve mirovne misije Ujedinjenih nacija na Sinaju, od 1956. do 1967. godine, bivša SFRJ shvatila je značaj učestvovanja u mirovnim misijama, ne samo kao pružanja svog doprinosa sistemu kolektivne bezbednosti, već i kao značajnog sredstva spoljne politike. Rizici i pretnje sa kojima se suočava moderan svet odavno prevazilaze nacionalne granice. Samo zajedničkim učešćem država u suočavanju sa tim pretnjama i rizicima može se doprineti očuvanju i unapređenju regionalne i globalne stabilnosti i bezbednosti.
Povodom Međunarodnog dana mirovnih operacija Ujedinjenih nacija – 29. maja, razgovarali smo sa dr Zoranom Vesićem, državnim sekretarom Ministarstva odbrane, jer je on autor knjige koja je upravo izašla iz štampe „Vojska Srbije u mirovnim misijama“. Takođe, učestvovao je u pripremi izložbe koju su Ministarstvo odbrane i UNDP priredili u Vojnom muzeju povodom Međunarodnog dana mirovnih operacija.Kakva je koncepcija izložbe koja u Vojnom muzeju privlači veliku pažnju i šta se sve želelo pokazati javnosti iz naše bogate tradicije učešća u mirovnim misijama?
– Izložba koju je pripremilo Ministarstvo odbrane, zajedno sa UNDP, ima za cilj da široj javnosti, na jedan drugačiji i atraktivan način, predstavi učešće Vojske Srbije u mirovnim misijama. To podrazumeva ne samo učešće u misijama koje su danas aktuelne, već i istorijski prikaz našeg učešća u misijama koje su završene i koje su donele mir i prosperitet zemljama na čijim su teritorijama sprovođene.
Mirovne misije Ujedinjenih nacija predstavljaju vrlo značajnu kariku međunarodne bezbednosti. Praktično, od trenutka formiranja Ujedinjenih nacija i usvajanja Povelje UN, koja predstavlja najviši međunarodni pravni akt, okrenuta je nova stranica u međunarodnim odnosima?
– Povelja UN upravo uspostavlja sistem kolektivne bezbednosti. Najvažniji korak u razvoju sistema kolektivne bezbednosti je načelo rešavanja međunarodnih sporova mirnim putem, što isključuje upotrebu oružane sile i podrazumeva zabranu agresivnog rata. Povelja UN odobrava samo dva slučaja upotrebe vojne sile – individualna ili kolektivna samoodbrana od oružanog napada. Međutim, vrlo brzo Ujedinjene nacije uspostavile su instrument mirovnih misija kako bi delovale preventivno da sistem kolektivne bezbednosti ne bi bio narušen, a ponekad i nametanjem mira i njegovim uspostavljanjem na nekim teritorijama.
Glavnu ulogu u održanju mira ima Savet bezbednosti. Njegove nadležnosti regulisane su Glavom VI i Glavom VII Povelje UN. Dok Glava VI predviđa mirno rešavanje sporova, najčešće putem pregovora i posredovanja, Glava VII određuje akcije u slučaju pretnje miru, povrede mira i akata agresije, koje mogu biti nevojnog karaktera kao što su na primer prekid ekonomskih, transportnih ili diplomatskih odnosa i hitne vojne mere koje uključuju demonstracije, blokade i operacije u kojima se angažuju oružane snage UN formirane od nacionalnih kontingenata država članica UN.
Možemo reći da imamo bogatu tradiciju učešća u mirovnim misijama?
– Još od prve mirovne misije UN na Sinaju od 1956. do 1967. godine (UNEF I) bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, shvatila je značaj učestvovanja u mirovnim misijama, ne samo kao pružanja svog doprinosa sistemu kolektivne bezbednosti, već i kao značajnog sredstva spoljne politike.
Rizici i pretnje sa kojima se suočava moderan svet odavno prevazilaze nacionalne granice. Samo zajedničkim učešćem država u suočavanju sa tim pretnjama i rizicima može se doprineti očuvanju i unapređenju regionalne i globalne stabilnosti i bezbednosti. Danas se granice Srbije ne brane u samoj Srbiji, već u onim zemljama gde članice međunarodne zajednice zajedno svojim delovanjem rade na uspostavljanju mira i bezbednosti. Zbog toga se sa sigurnošću može reći da je učešće u multinacionalnim operacijama bilo i da će i u budućnosti biti, jedan od najvažnijih zadataka Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.
U okviru obeležavanja Međunarodnog dana mirovnih operacija biće promovisana Vaša nova knjiga o učešću JNA i Vojske Srbije u mirovnim misijama. Šta je bio cilj koji ste sebi postavili prilikom pisanja i čime će knjiga posebno zainteresovati čitaoce?
– Jugoslovenska narodna armija učestvovala je u šest mirovnih misija u periodu od 1956. do 1993. godine. Svakako najznačajnije učešće snaga JNA predstavljala je misija na Sinaju od 1956. do 1967. godine – UNEF I. U toj misiji je u okviru 22 rotacije učestvovalo 14.265 pripadnika JNA.
Pored nje, pripadnici JNA učestvovali su u misijama UN u Kongu (ONUC) od 1960. do 1964, u Jemenu (UNYOM) od 1963. do 1964, u Iranu i Iraku (UNIIMOG) od 1988. do 1991, u Namibiji (UNTAG) od 1989. do 1990. i misiji UN u Angoli (UNAVEM I, II) od januara 1989. do februara 1993. godine.
Nakon pauze od skoro deset godina, Vojska Srbije započela je svoje međunarodno angažovanje u mirovnim misijama UN slanjem dva vojna posmatrača u mirovnu misiju UN u Istočnom Timoru (UNMISET). Nakon toga usledilo je angažovanje srpskih mirovnjaka i u misijama u Burundiju (ONUB), Demokratskoj Republici Kongo (MONUC), Liberiji (UNMIL), Obali Slonovače (UNOCI), Centralnoafričkoj Republici i Čadu (MINURCAT), Libanu (UNIFIL) i na Kipru (UNFICYP).
Cilj knjige je bio da čitaoci na jednom mestu dobiju ne samo činjenice o uspostavljanju svake misije i učešću naše vojske u njoj, već i druge činjenice koje treba da približe čitaocima značaj same misije i našeg učešća u njima za stanovništvo država u kojima su sprovođene. Naime, uloga snaga UN, bez obzira na to što je uvek utvrđena mandatom same misije, u suštini se svodi na zaštitu stanovništva, dopremanje humanitarne pomoći i stvaranja uslova za nastanak mira i normalan život ljudi.
Zapaženo je učešće srpskog vojnog saniteta u mirovnim misijama u Kongu i Čadu? Vi ste tokom misije u Čadu posetili naše mirovnjake i šta je na Vas ostavilo najupečatljiviji utisak?
– Učešće medicinskog osoblja Vojske Srbije, prvo zajedno sa lekarima i medicinskim tehničarima Kraljevine Norveške u okviru norveško-srpske poljske bolnice, a zatim i kao samostalni kontingent, jeste jedna o najznačajnijih misija u kojima je naša vojska učestvovala poslednjih godina. Ne samo zbog broja angažovanih pripadnika vojske, već i zbog značaja i složenosti zadataka koje su imali. U Čadu, koji je površine pet puta veće od bivše Jugoslavije, postojale su samo dve civilne bolnice, francuska vojna bolnica i norveško-srpska poljska bolnica koja je na sebe preuzela zbrinjavanje pripadnika snaga UN, a u saradnji sa jednom od dve civilne bolnice i zbrinjavanje najteže obolelog lokalnog stanovništva.
Najupečatljiviji utisci iz te misije, tokom posete našim mirovnjacima, jesu upravo susreti sa pacijentima kojima su imali tu sreću da su zbrinuti u našoj bolnici i kojima je naše osoblje spaslo živote. Predstavnicima UN iz 33 zemlje koje su učestvovale u toj misiji istakli su koliko njihovim oficirima i vojnicima znači činjenica da zdravstvenu zaštitu mogu dobiti na licu mesta, na izuzetno stručnom i profesionalnom nivou.
Nedavno je promovisana i obimna monografija o Vojsci Srbije gde ste takođe autor?
– Monografija Vojska Srbije je izuzetno značajan izdavački poduhvat, jer na celovit način daje, prvi put, prikaz istorije Vojske Srbije. Od njenih korena u srednjem veku do početka organizovanja moderne vojske u 19. veku i njenih najsvetlijih trenutaka u oslobodilačkim i Prvom svetskom ratu, sa jedne strane, i prikaza moderne Vojske Srbije danas koja je organizovana na načelima i po standardima najmodernijih armija sveta.
Sa ponosom mogu da istaknem da ona prikazuje i ceo zaokruženi proces reformi koje su Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije sproveli u poslednjih deset godina, a posebno intenzivno u poslednje četiri godine. Rezultati tih reformi vidljivi su ne samo u kompletnom zaokruživanju pravnog okvira u kome Vojska Srbije danas funkcioniše, već i u završetku izrade i usvajanje osnovnih strateških dokumenata.
Posebna pažnja posvećena je uspešnom završetku procesa profesionalizacije Vojske Srbije, u roku koji je zacrtan još pre sedam godina. Ministarstvo odbrane ne samo da je održalo obećanje koje je dalo građanima, već su stvoreni preduslovi za još brži razvoj vojske.
Ova monografija predstavlja delo koje na sažet, informativan i, nadam se, atraktivan način, uz mnoštvo fotografija, pruža informacije o istoriji vojske i trenutku u kome se danas nalazi.
Najnoviji događaj koji potvrđuje kapacitete našeg vojnog zdravstva bila je Konferencija vojnomedicinskih službi zemalja jugoistočne Evrope. Šta je dogovoreno na tom skupu i kakav je njegov značaj za dalji razvoj vojnomedicinske saradnje u regionu i šire?
– Republika Srbija je jedna od retkih zemalja na ovim prostorima koja je uspela ne samo da očuva kapacitete vojnog zdravstva već i da ih podigne na znatno viši nivo. Kao znak priznanja srpskom vojnom sanitetu, Ministarstvo odbrane bilo je domaćin konferencije na kojoj su učestvovali predstavnici vojnomedicinskih službi zemalja jugoistočne Evrope, od 26. do 29. aprila ove godine. Pored zemalja iz regiona, na konferenciji su učestvovali i predstavnici SAD, Norveške, Švedske, Danske... Ova konferencija bila je odlična prilika da zemlje učesnice razmene iskustva u načinu organizacije i funkcionisanju vojnozdravstvene službe i sa ponosom mogu da istaknem da sanitetska služba Vojske Srbije predstavlja najbolje organizovanu službu u regionu i na višem je nivou od saniteta mnogo razvijenijih i bogatijih zemalja i armija.
Ova konferencija predstavlja kamen temeljac buduće saradnje vojnomedicinskih službi, ne samo u razmeni iskustava, već i u sagledavanju mogućnosti bliže saradnje u slučaju njihovog angažovanja u vanrednim situacijama, hemijskim i dugim nezgodama i elementarnim nepogodama u regionu i šire. Svakako, vojnozdravstvena služba Vojske Srbije, u skladu sa svojim kapacitetima, predstavljala bi okosnicu takve saradnje.
Kakva je sada situacija u vojnom zdravstvu. Koje uspehe iz poslednjeg perioda izdvajate?
– Situacija u vojnom zdravstvu danas je mnogo bolja nego u ranijem periodu. U prilog tome govori i činjenica da su kapaciteti vojnozdravstvene službe sačuvani i dodatno ojačani ulaganjem u ljude i nabavkom neophodne opreme. Danas su vojnozdrastvene ustanove funkcionalno integrisane u zdravstveni sistem Republike Srbije. Vojnomedicinska akademija se nalazi u mreži zdravstvenih ustanova i sa svojih 40 posto kapaciteta leči i civilne, a ne samo vojne osiguranike.
Na sličan način, od prošle godine, Vojna bolnica Niš i Vojnomedicinski centar Novi Sad deo svojih kapaciteta izdvojili su za lečenje civilnih osiguranika. Nastavljeni su napori kako bi se neophodna oprema zanovila. Samo u prethodne četiri godine, od kada je novi menadžment na čelu Ministarstva odbrane, u nabavku nove opreme uloženo je preko 1,5 milijarde dinara, obavljeno je preko 4,5 miliona pregleda, bolnički je lečeno preko 175.000 pacijenata, a izvršeno više od 115.000 operacija.
Pored unapređenog sistema zdravstvene zaštite, uspeli smo da u uslovima postojanja vrlo ograničenih sredstava održimo nivo prava vojnih osiguranika na ranijem nivou, koji je viši od nivoa prava iz zdravstvenog osiguranja koji imaju ostali građani Srbije, kao što je kompletno besplatna stomatološka zaštita, pravo na sve lekove koji su registrovani u Srbiji...
Kakvi su planovi?
– Posebno je važno što se sistem vojnog zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite ubrzano informatizuje, što će u narednom periodu stvoriti uslove za bitno veću racionalnost u radu zdravstvenih ustanova i dodatne uštede. Glavni segment tog sistema jesu elektronske kartice zdravstvenog osiguranja, čije je izdavanje u toku. Ovaj ogroman posao biće završen do kraja godine.
Završetkom informacionog sistema lekari će sa lakoćom moći da dođu do zdravstvenih podataka vojnih osiguranika, uz sve mere zaštite podataka, što će omogućiti kvalitetnije lečenje ali i uštede, jer se određene dijagnostičke procedure neće bez potrebe ponavljati.
Posebnu pažnju vojni zdravstveni sistem posvetiće smanjenju i postepenom ukidanju lista čekanja za vojne osiguranike, koje su danas na pojedinim klinikama VMA neopravdano i nedopustivo velike. Očekujem da ćemo do kraja godine postići znatna poboljšanja i u tom segmentu.
Da pomenemo da smo Vas na poslednjem Beogradskom maratonu videli u polumaratonskoj trci?
– Moram prvo da istaknem da mi je jako drago što je veliki broj pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije učestvovao u maratonskoj i polumaratonskoj trci, kao i da im čestitam na izuzetnim rezultatima koje su postigli.
Polumaratonska trka je bila veliki izazov za mene, jer je ovo bio prvi maraton na kome sam učestvovao. Iako mi je prevashodni cilj bio da završim polumaratonsku trku, zadovoljan sam i vremenom od 2 časa i 12 minuta za koje sam pretrčao 21 kilometar. Pored toga što sam dokazao sebi da mogu da izdržim i takav napor, nadam se da će to biti podsticaj i drugima da se spreme i pokušaju da urade to isto naredne godine.
Radenko MUTAVDžIĆ
Snimio J. MAMULA
Misija Vojske Srbije
– Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije posmatraju učešće u mirovnim misijama ne samo kao ispunjenje jedne od njene tri misije, već i kao pokazatelj da su njeni pripadnici obučeni i opremljeni na najbolji mogući način i da su spremni, ne samo da štite interese države Srbije i njenih građana na svakom mestu, već i da pomognu stanovništvu drugih država u teškim trenucima u kojima se nalaze.
Pored toga, učestvujući u mirovnim misijama, pripadnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije ne samo da stiču nova znanja i iskustva, već i u realnim uslovima primenjuju sposobnosti koje su stekli u obuci.
Srpski mirovnjaci su na neki način i ambasadori Srbije u svetu, jer svojim profesionalnim odnosom prema zadacima koji su im postavljeni stvaraju ne samo pozitivnu sliku o sebi, već i o našoj zemlji i vojsci.
Primeri humanosti
Vrlo su dirljive i potresne priče o angažovanju našeg medicinskog osoblja, posebno u slučajevima medicinskog zbrinjavanja lokalnog stanovništva u Čadu. Naši lekari zbrinuli su devojčicu od 13 godina, koja je odbila da se po nalogu svog oca uda i koja je za kaznu bačena u vatru i preneta je u našu bolnicu u vrlo teškom stanju.
Kako bi joj spasli život, s obzirom na to da postojeće civilne bolnice u Čadu nemaju kapacitet zbrinjavanja tako teških povreda, niti je bilo moguće transportovati devojčicu hiljadama kilometara u neku od susednih zemalja, naši vojni hirurzi su, po uputstvima koje su im davale kolege plastični hirurzi sa VMA telefonskim putem, sa uspehom transplantirali kožu i spasli joj život.
To ljudsko i profesionalno zadovoljstvo koje su naši i norveški mirovnjaci imali nakon toliko spasenih života ne samo mirovnjaka već i lokalnog stanovništva, teško može da se opiše.
