04.02.2010.
Autorski tekst ministra Šutanovca za CorD
“Ulazak Srbije u NATO”
Srbija se menja velikom brzinom i to se vidi na skoro svakom koraku. Ne postoji oblast državnog i društvenog života koja nije u većoj ili manjoj meri zahvaćena reformskim procesima, a sve sa ciljem - izgradnja funkcionalne i odgovorne države po meri njenih građana. I ma koliko da smo svi mi, koji smo izgubili celu deceniju prošlog veka, dok se svet oko nas menjao i razvijao neverovatnom brzinom, nestrpljivi i želimo da Srbija stigne do EU što pre, jer tamo prirodno pripada, ipak ne možemo da osporimo napredak koji je napravljen. Krajem prošle godine dugogodišnji napori reformskih snaga krunisani su sa dva velika uspeha: liberalizacijom viznog režima sa državama Šengenskog sporazuma i podnošenjem kandidature za članstvo u EU. To je obećavajući početak decenije u kojoj želimo ne samo da nadoknadimo izgubljeno vreme u prošlosti, već i da se potpuno okrenemo budućnosti. Evropski integracioni procesi za Srbiju sada su iverzibilni. I EU se menja. Nakon usvajanja Lisabonskog sporazuma EU ambicioznije izgrađuje sopstveni bezbednosni identitet, ali i dalje ostaje „ušuškana“ pod NATO bezbednosnim kišobranom. Ne postoje indicije da će se to promeniti u doglednoj budućnosti i o tome mora ozbiljno da razmišlja svaka država aspirant ka članstvu u EU.Menja se i NATO. Iako primarno stvoren kao odbrambeni savez, danas njegova politička, bezbednosna i ekonomska komponenta sve više dolazi do izražaja. NATO ambiciozno radi na novom Strateškom konceptu koji uključuje šire aspekte bezbednosti uključujući klimatske promene, energetsku bezbednost, sajber kriminal… Ono što je nekada bilo nezamislivo, danas je normalno - većina država bivšeg Varšavskog pakta je u okviru NATO. I pored toga odnosi sa Rusijom, iako veoma osetljivi, odražavaju želju i interes obe strane da budu dodatno unapređeni.
I odnos Srbije i NATO se menja. Ono što je bilo nezamislivo pre samo deset godina, danas je realnost. KFOR i Vojska Srbije od dve zaraćene strane postale su partneri koji su poverenje gradili postepeno, na terenu. Danas je njihova saradnja jedan od stubova bezbednosti u regionu. Srbija učestvuje u NATO programu Partnerstvo za mir i ima ambiciju da dostigne status države naprednog partnera. U ovoj godini će biti uspostavljena Misija Republike Srbije pri NATO, usvojen je drugi Individualni program partnerstva (IPP) za 2010. godinu, a planiran je i nastavak rada Srbija - NATO grupe za reformu odbrane. Srbija i NATO nisu više neprijatelji, već partneri koji žele da pronađu najbolje modalitete saradnje.
Ipak, u svim promenama koje ističem, u odnosima Srbije sa NATO najvažnija je promena svesti i prizme kroz koju gledamo jedni druge. Činjenica je da u određenim strukturama NATO i danas postoji „zamrznuta slika“ u odnosu na Srbiju, koju i dalje vide kao Miloševićevu Srbiju iz devedesetih godina, dežurnog krivca za sve probleme u regionu. S druge strane, i u Srbiji određeni deo javnosti smatra da je NATO antisrpski orijentisan, jer je bombardovao Srbiju 1999. godine i oduzeo joj Kosovo i Metohiju. Nažalost, tu se uglavnom radi o pokušaju prikrivanja nesposobnosti i nekompetentnosti onih političara koji iza sebe nemaju prave rezultate. Zato je takvima NATO omiljena tema, jer stalnim vraćanjem na prošlost skreću pažnju sa činjenice da nemaju ništa da ponude za budućnost.
Savremeno suočavanje Srbije sa samom sobom nije ni lako ni prijatno, a najteži posao „zakačio“ je sadašnju generaciju političara. Iako je bombardovanje od strane NATO velika trauma koju Srbija neće i ne sme da zaboravi, ova zemlja je itekako kadra da se suoči i sa sopstvenom odgovornošću u tim zbivanjima i osudi one koji su u ime Srbije, pozivajući se na patriotizam, radili u interesu sticanja sopstvene koristi. Pravi partiotizam se ne meri praznim rečima i stalnim isticanjem onoga što mi nećemo i ne treba da uradimo. Pravi patriotizam se meri izgradnjom infrastrukture, škola, bolnica, povećanjem izvoza, smanjenjem spoljnotrgovinskog deficita… Ukratko, stvaranjem uslova za bolji život i to odmah, jer život ne može da čeka!
U sektoru odbrane koji ja vodim, patriotizam se može meriti jedino povratkom ugleda i povećanjem poverenja građana u vojsku, izgradnjom efikasnog i ekonomski održivog sistema odbrane koji usvaja najbolje bezbednosne standarne kompatibilne sa okruženjem. A tu pričamo o NATO standardima. Samo u prošloj godini Srbija je u oblasti odbrambene industrije izvezla na svetsko tržište robe u vrednosti od 300 miliona dolara i zaključila nove ugovore u vrednosti od 500 miliona dolara. U narednom periodu fabrike će zapošljavati još ljudi da bi ispunile dogovorene poslove, što je svakako veliki korak za same fabrike, celokupnu privredu, ali i za gradove u kojima se fabrike nalaze.
Biti političar koji govori istinu često nije bilo popularno u Srbiji. Ali, posao političara nije da bude popularan, već da radi u najboljem interesu za svoju zemlju i građane. Sada to znači, da radi tako da doprinese što bržem priključenju Srbije EU. Takođe, da sa aspekta buduće članice EU, kao i sa nacionalnog, ekonomskog, političkog i bezbednosnog aspekta pomogne da se Srbija odredi u odnosu na NATO. Za to je potrebna racionalna analiza na osnovu koje treba da donesemo odluku, kada za to dođe vreme. Stoga smatram da je dobro što se u Srbiji polako otvara dijalog na temu članstva u NATO, jer će to pomoći da sa isključivo emotivne vezanosti za prošlost vremenom dođemo do racionalnih diskusija okrenutih ka budućnosti zemlje. Naravno, u skladu sa Ustavom i utvrđenom državnom politikom.
Na kraju, Srbija će sigurno sarađivati sa NATO, i ako ne bude članica. A, u kom obliku, odlučiće građani.
