“Улазак Србије у НАТО”


Србија се мења великом брзином и то се види на скоро сваком кораку. Не постоји област државног и друштвеног живота која није у већој или мањој мери захваћена реформским процесима, а све са циљем - изградња функционалне и одговорне државе по мери њених грађана. И ма колико да смо сви ми, који смо изгубили целу деценију прошлог века, док се свет око нас мењао и развијао невероватном брзином, нестрпљиви и желимо да Србија стигне до ЕУ што пре, јер тамо природно припада, ипак не можемо да оспоримо напредак који је направљен. Крајем прошле године дугогодишњи напори реформских снага крунисани су са два велика успеха: либерализацијом визног режима са државама Шенгенског споразума и подношењем кандидатуре за чланство у ЕУ. То је обећавајући почетак деценије у којој желимо не само да надокнадимо изгубљено време у прошлости, већ и да се потпуно окренемо будућности. Eвропски интеграциони процеси за Србију сада су иверзибилни. И ЕУ се мења. Након усвајања Лисабонског споразума ЕУ амбициозније изграђује сопствени безбедносни идентитет, али и даље остаје „ушушкана“ под НАТО безбедносним кишобраном. Не постоје индиције да ће се то променити у догледној будућности и о томе мора озбиљно да размишља свака држава аспирант ка чланству у ЕУ.

Мења се и НАТО. Иако примарно створен као одбрамбени савез, данас његова политичка, безбедносна и економска компонента све више долази до изражаја. НАТО амбициозно ради на новом Стратешком концепту који укључује шире аспекте безбедности укључујући климатске промене, енергетску безбедност, сајбер криминал… Оно што је некада било незамисливо, данас је нормално - већина држава бившег Варшавског пакта је у оквиру НАТО. И поред тога односи са Русијом, иако веома осетљиви, одражавају жељу и интерес обе стране да буду додатно унапређени.

И однос Србије и НАТО се мења. Оно што је било незамисливо пре само десет година, данас је реалност. КФОР и Војска Србије од две зараћене стране постале су партнери који су поверење градили постепено, на терену. Данас је њихова сарадња један од стубова безбедности у региону. Србија учествује у НАТО програму Партнерство за мир и има амбицију да достигне статус државе напредног партнера. У овој години ће бити успостављена Мисија Републике Србије при НАТО, усвојен је други Индивидуални програм партнерства (ИПП) за 2010. годину, а планиран је и наставак рада Србија - НАТО групе за реформу одбране. Србија и НАТО нису више непријатељи, већ партнери који желе да пронађу најбоље модалитете сарадње.

Ипак, у свим променама које истичем, у односима Србије са НАТО најважнија је промена свести и призме кроз коју гледамо једни друге. Чињеница је да у одређеним структурама НАТО и данас постоји „замрзнута слика“ у односу на Србију, коју и даље виде као Милошевићеву Србију из деведесетих година, дежурног кривца за све проблеме у региону. С друге стране, и у Србији одређени део јавности сматра да је НАТО антисрпски оријентисан, јер је бомбардовао Србију 1999. године и одузео јој Косово и Метохију. Нажалост, ту се углавном ради о покушају прикривања неспособности и некомпетентности оних политичара који иза себе немају праве резултате. Зато је таквима НАТО омиљена тема, јер сталним враћањем на прошлост скрећу пажњу са чињенице да немају ништа да понуде за будућност.

Савремено суочавање Србије са самом собом није ни лако ни пријатно, а најтежи посао „закачио“ је садашњу генерацију политичара. Иако је бомбардовање од стране НАТО велика траума коју Србија неће и не сме да заборави, ова земља је итекако кадра да се суочи и са сопственом одговорношћу у тим збивањима и осуди оне који су у име Србије, позивајући се на патриотизам, радили у интересу стицања сопствене користи. Прави партиотизам се не мери празним речима и сталним истицањем онога што ми нећемо и не треба да урадимо. Прави патриотизам се мери изградњом инфраструктуре, школа, болница, повећањем извоза, смањењем спољнотрговинског дефицита… Укратко, стварањем услова за бољи живот и то одмах, јер живот не може да чека!

У сектору одбране који ја водим, патриотизам се може мерити једино повратком угледа и повећањем поверења грађана у војску, изградњом ефикасног и економски одрживог система одбране који усваја најбоље безбедносне стандарне компатибилне са окружењем. А ту причамо о НАТО стандардима. Само у прошлој години Србија је у области одбрамбене индустрије извезла на светско тржиште робе у вредности од 300 милиона долара и закључила нове уговоре у вредности од 500 милиона долара. У наредном периоду фабрике ће запошљавати још људи да би испуниле договорене послове, што је свакако велики корак за саме фабрике, целокупну привреду, али и за градове у којима се фабрике налазе.

Бити политичар који говори истину често није било популарно у Србији. Али, посао политичара није да буде популаран, већ да ради у најбољем интересу за своју земљу и грађане. Сада то значи, да ради тако да допринесе што бржем прикључењу Србије ЕУ. Такође, да са аспекта будуће чланице ЕУ, као и са националног, економског, политичког и безбедносног аспекта помогне да се Србија одреди у односу на НАТО. За то је потребна рационална анализа на основу које треба да донесемо одлуку, када за то дође време. Стога сматрам да је добро што се у Србији полако отвара дијалог на тему чланства у НАТО, јер ће то помоћи да са искључиво емотивне везаности за прошлост временом дођемо до рационалних дискусија окренутих ка будућности земље. Наравно, у складу са Уставом и утврђеном државном политиком.

На крају, Србија ће сигурно сарађивати са НАТО, и ако не буде чланица. A, у ком облику, одлучиће грађани.