Ministarstvo odbrane Republike Srbije
 
19.01.2016

Spokoj vredan truda



Ekspedicija posvećena Albanskoj golgoti uspešno je završena. Vek kasnije sve je drugačije. Savremena oprema, hrana, lepo vreme, asfaltirani putevi. Ali pređena trasa je ista. Od Peći do Krfa. Tri stotine kilometara, ili u koracima – sedam dana pešačenja. Da su vremenski uslovi bili teži, put bi trajao dvostruko duže.

Ideja o herojskom poduhvatu u čast precima nastala je tri godine ranije. Prvi put, u 100 godina, Marko Nikolić, Nemanja Nešković, Nenad Mitrović i Marko Marković prešli su jedan od pravaca povlačenja srpske vojske peške, u istom periodu u decembru bez ikakve logistike. Putanja je obuhvatila Peć (Rugovsku klisuru) – Čakor – Devojački krš – Plav – Gusinje – Vrmošu – Selce – Tamaru – Hoti – Skadar – Lješ – Drač – Krf. U povratku su obišli Srpsko vojničko groblje u Solunu i popeli se na Kajmakčalan, odnosno „kapiju slobode“ kako su ga naši preci nazivali.

Prelazili su oko 30 kilometara dnevno. Ušuškani u vrećama za spavanje noći su provodili u šatorima. Nije bilo moguće razapeti šator uvek i svuda. Teren nije uvek ravan i nisu sva mesta nenaseljena. Iako im je veliki broj Albanaca nudio prenoćište, ekspedicionari su to svaki put odbili. Nijednom nisu palili vatru iz bezbednosnih razloga, a bili su oprezni i s baterijskim lampama. Noćili su i u manastiru Visoki Dečani i tamo imali „poseban status“, iako to ni od koga nisu tražili. Kasnije su saznali da su ih svako jutro spominjali na liturgiji.

Na planinskom delu su očekivali najviše izazova – sneg, led, hladnoću, ali toga nije bilo. Kako kažu, prvi znak da zima neće skoro doći bili su ogromni i sveži tragovi mečke. Međutim, životinja se nisu plašili.

Četiri člana ekspedicije veoma su brzo prešla granicu sa Albanijom. Njeni stanovnici, kao i crnogorski, nisu krili zainteresovanost kuda momci s rančevima idu i zbog čega. Uglas, po ko zna koji put, Nikolić, Nešković, Mitrović i Marković ponavljaju da su ljudi u Albaniji sjajni, da nikakav problem sa njima nisu imali i da su im za sve izlazili u susret.

Spuštanje kroz srce Prokletija do kanjona Tamare izazivalo je drugačiji doživljaj, jer je to jedini put koji nije asfaltiran i jedini pravac koji je ostao autentičan. Od kanjona Tamara kreće asfalt koji je za momke predstavljao agoniju zbog žuljeva. Takođe, nije bilo lako nositi 20-25 kilograma na leđima toliko dugo, a kao izazovi 21. veka postavili su se i trenuci na putevima gde Albanci voze „kao ludi“.

– Tražili smo putanju koja je trebalo da bude što više u planini i što dalje od asfalta. Međutim, dobar deo vodi kroz ravne puteve – primorski deo Albanije je ravan, monoton i psihički zamoran za pešačenje, a to je praktično dve trećine puta – kaže Mitrović, kapetan u Vojsci Srbije, koji je dodao da se u Albaniji nalazi „velika zakopana istorija, posebno o srednjovekovnim manastirima“.

Na put je krenuo i Marko Marković, momak s najmanje iskustva u planinarenju, za čiji uspeh ostala trojica kažu da je „najveći, jer je sve izdržao“.

– Oni su profesionalci, a ja sam ipak morao malo da im otežam, jer bi im u suprotnom bilo isuviše jednostavno. Ovako neko stalno kinji, zapitkuje, pravi probleme, daje nove ideje, hoće da zapali logorsku vatru i buni se zapitkujući „zašto moramo da prelazimo po 30 kilometara dnevno“. Uz mene ovakvog, oni su bili poprilično tolerantni – objašnjava Marković.

U Draču je završen kopneni deo putovanja. Usledilo je transportovanje na ostrvo Krf. Za njih četvoricu najjači utisak ostavio je mauzolej na ostrvu Vido. Kažu da je prilaz kosturnici nestvaran i da je minut ćutanja za sve žrtve „događaj s druge planete“. Obilazak Srpskog vojničkog groblja u Solunu i razgovori sa čuvarima Peđom i čika Đorđem takođe je za njih nezaboravno iskustvo. Na Zejtinliku su ostavili zastavu. Kako kaže Nikolić „boljeg mesta za to nema, jer tu leži oko 8.000 Srba“.

U povratku su krenuli u pohod na Kajmakčalan - „vrhunac njihove golgote“ – 54 kilometra u danu, 2.000 metara uspona i spusta, 13,5 sati pešačenja.

– Prelaz preko Kajmakčalana nije se odigrao 1915. godine, ali podrazumeva „naš vaskrs“. Naš pohod trajao je dugo, bio je iscrpljujuć, ali je vredelo. Hteli smo da doživimo makar malo snega, vejavice i uslova od pre veka, ali vreme je bilo lepo. Više puta su Peđa i čika Đorđe naglasili da je Kajmakčalan bio visok 2.530 metara nadmorske visine, ali da se od proboja i granatiranja naših trupa smanjio za devet metara – kaže Nikolić.

Mnogo se ljudi raspitivalo o mogućnostima da krenu sa četvoricom hrabrih momaka. To nije bilo moguće iz mnogo razloga – prerano je bilo organizovati komercijalnu turu, trebalo bi pre svega proveriti dobre pravce i saznati ko s kakvim namerama ide.

– Moramo da se okanemo jeftinog patriotizma i folklora i da shvatimo da nam šajkače, barjaci i slično uopšte nisu potrebni. Treba na dostojanstven način prikazati poduhvat, kako se ne bi pretvorio u „paradu“ – poručuje Nikolić i predlaže svima da pokušaju da izvedu poduhvat za života, jer „kada sklopite mozaik videćete šta su ti ljudi doživeli i zašto se 240.000 njih nije vratilo“.

Sanja ANĐELKOVIĆ
Snimili članovi ekspedicije