07.09.2015.
Podvig desetara Boža Plavšića
Rani jutarnji sati, oko pet, 23. maj. Dežurstvo, u još uvek nerazbuđenoj varošici Dragincu, na pontonskom mostu preko Jadra, kao i svako prethodno. Desetar Božo Plavšić, pomoćnik dežurnog logorske prostorije, iskusni poslužilac pontonskog mosta u grupi za njegovo održavanje iz sastava 1. pontonirskog bataljona iz šabačke kasarne „Cerski junaci”, budan je. Motri na proređen ranojutarnji saobraćaj, povremeno obilazeći pontone, proveravajući sajle i spojeve. Uz poplavama teško oštećen betonski, vojni pontonski most svakodnevno obezbeđuje normalan život hiljadama meštana iz okoline, pa ni najmanjeg propusta ne sme biti.
– Kao da sam nešto predosećao. Pregledajući most, pogled sam skrenuo ka obližnjoj, stotinak metara udaljenoj grupi od pet, šest kuća i ugledao kako se, iz tog pravca, uzdiže gust oblak dima, priča desetar Božo Plavšić. Odmah sam probudio poručnika Stefana Đorđevića, komandanta mostovnog mesta prelaska, izvestio ga o uočenom, uzeo zaštitnu masku i rukavice i pojurio u pravcu dima. U dvorištu spratne kuće stajala je žena, Milena, uplakana, vidno pod stresom, i zapomagala. Ima li koga u kući, upitao sam. Gore na spratu gori, tamo mi je suprug, pokušava da ugasi vatru, uspela je da progovori! Utrčao sam u kuću sa zaštitnom maskom na glavi i pojurio kroz gust i vreo dim stepenicama koje su vodile na sprat. Nekoliko trenutaka mi je trebalo da uočim čoveka, šezdesetčetvorogišnjeg Mišu, već malaksalog od dima i toplote. Prihvatio sam ga i polako spustio niz stepenice, sve do dvorišta. Ponovo sam se vratio u kuću, na sprat. Zatvorio sam vrata sobe zahvaćene vatrom kako bih barem za kratko sprečio širenje vatre na ostale prostorije u kući. U silasku sam uspeo da pronađem razvodnu tablu za struju i isključim glavni prekidač. Sve to trajalo je desetak minuta, možda i kraće, a činilo mi se kao večnost. Ubrzo su se pojavili i vatrogasci iz Loznice. Upoznao sam ih sa situacijom, nakon toga otpočeli su sa gašenjem požara. Prihvatio sam jedno od vatrogasnih creva i sa podignutih vatrogasnih merdevina uključio se s vatrogascima u gašenje.
To je to. Nema tu ničeg posebnog. Ni o svojoj porodici, supruzi Vesni i ćerki Nini, ni o sebi u tim trenucima nisam razmišljao. Da li je, i koliko opasno. Jednostavno, nije bilo vremena za tako nešto. Uostalom, vojnik sam. Važno je bilo delovati što pre, spasti život i teškom mukom stečenu imovinu ljudi – ispričao nam je desetar Plavšić.
Po navodima očevidaca događaja, nesreća je prošla bez posledica po život i zdravlje ljudi i veće materijalne štete, zahvaljujući u prvom redu upravo desetaru Vojske Srbije.
Iako o tome nerado govori, usledile su pohvale i čestitke vatrogasaca, kolega, starešina, i bezgranična zahvaljivanja Milene i Miše Avramović.
Nedavno se desetar Božo obreo sa jedinicom na istom vojničkom zadatku u Dragincu. Čuvši za to, Milena i Miša nisu propustili priliku da ga pozovu u goste. Novostečenom prijateljstvu i razgovoru kao da nije bilo kraja. Da nije bilo našeg Boža ko zna šta bi se sve onog kobnog jutra izdešavalo i kako bi se sve završilo, tvrde Avramovići.
– Srećan sam zbog spasenog života. Pa to bi bez dvoumljenja uradio svaki pripadnik naše Vojske! – skromno će desetar Božo Plavšić.
Budimir M. POPADIĆ
