Министарство одбране Републике Србије
 
13.04.2016

Мајор Нинослав Ђуђић, командир тенковске чете и тенковски биатлонац



Од малена желео је да постане војник. Како је одрастао разговори с породичним пријатељем, пуковником тенкистом, пресудили су – биће тенкиста.

	Мајор Нинослав Ђуђић– Војнички живот је изазован, атрактиван и тежак. Тенковски, још тежи. Тражи јак колектив, тимски рад, другарство и спремност на узајамно помагање у свим ситуацијама. Није све бајно. Радимо са техником у свим временским условима – лети на плус 40, зими на минусу, по киши, блату, снегу, ветру. Све то утиче на тенкисту, на његову психичку и физичку снагу, али учвршћује међусобно поверење – прича мајор Нинослав Ђуђић командир чете у 15. тенковском батаљону Прве бригаде КоВа, напомињући да упркос свим манама које посао тенкисте носи, он га ипак воли и ужива у раду на тенку. Избор професије, каже, никада током своје војничке каријере није довео у питање.

А тенк, челична грдосија од милион делова, тражи стално усавршавање, тренаж, увежбавање... С једне стране, постоје правила и упутства, а с друге, свакодневни рад и искуство, оно што надограђује и проширује прописане одредбе.

Нинославову преданост роду препознали су и претпостављени, па му је 2014. године пружена прилика да се са својом посадом, у селекцији 12 најбољих у Војсци, бори за улазак у екипу Војске Србије и учешће на тенковском биатлону у бази Аладино у Московској области, у Руској Федерацији. Пружену шансу није прокоцкао.

– Иако смо тада у генералном пласману освојили осмо место, с такмичења смо се вратили „наоружани” новим искуствима и већ готово дефинисаним задацима, с јасном визијом како треба да одрадимо припреме за наредну годину – прича прошлогодишњи капитен екипе Војске Србије, напомињући да су много тога научили гледајући тенкисте других војски и слушајући њихова искуства.

Приликом селекције за чланове посада и тима Војске Србије за други тенковски биатлон, мајор Ђуђић наметнуо се својом стручношћу, радом, стеченим искуством и високом мотивисаношћу. Квалитетом се изборио за своје место. Током припрема, на изграђеном полигону за тенковски биатлон више од стотину пута прелазила се предвиђена захтевна стаза. Након сваке активности правили су анализе, уочавали грешке и отклањали их.

– Тежина такмичења тражи врхунски обучене људе и тимски рад. У сваком моменту мора да се зна ко, шта и како треба да ради. Након селекције, како чланови посаде нису из исте јединице, формирана такмичарска посада проводи готово све време заједно, и радно и слободно, па командир научи буквално како дише који члан посаде – прича тенкиста из Сремске Митровице, понос Прве бригаде и својих колега.

Озбиљан приступ селекцији и припремама уродио је плодом, па се наша посада, коју су чинили нишанџија поручник Страхиња Грбић и возач десетар Александар Ђорђевић, предвођена командиром мајором Ђуђићем, као и тим Војске Србије, овенчала бронзаном медаљом златног сјаја.

На појединим такмичарским деоницама, присећа се мајор Ђуђић, уз савладавање постављених препрека, постижу се брзине веће од 80 километара на час, па се тенк са своје 42 тоне често нађе у ваздуху. Управо зато посада мора да размишља „корак” напред.

– Када на сигнал уђемо у тенк и затворимо поклопце, у трену нестају трема и несигурност. Заузимамо места уверени у своје знање и стручност, ослањајући се један на другог. Знамо шта нам је посао – објашњава мајор Ђуђић, присећајући се да их је током прошлогодишњих неколико дана надметања с трибина посматрало више од 150.000 гледалаца.

Пре неколико дана, као заменик руководиоца припрема тима Војске Србије за тенковски биатлон, боравио је у Москви на Другој планској конференцији армијских игара, које су ове године заказане за прву половину августа.

– Биће ми најтеже да са трибина посматрам ту такмичарску борбу тенковских посада. Више бих волео да сам у тенку. Ипак, долазе млађи, виспренији, а наша војска, ови наши тенкисти, обучени су да успешно парирају тенкистима из многих других, бројнијих и модерније опремљених војски – уверен је мајор Ђуђић, наглашавајући при том здушну подршку свих нивоа командовања од којих су пристигла и ванредна унапређења у чин, награде и признања.

Будимир М. ПОПАДИЋ